Dušan Kovačević

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не јавиш,

Ја ћу те увек чекати

И увек ћу се надати

Да ћеш се једном вратити

И овде поново бити

Као што си увек била,

Моја драга, моја Мила,

Ако ме ноћас оставиш

И одеш и заборавиш

И више се никада не вратиш,

Ја ћу бити тако тужан,

Ја ћу бити мало љут

Али ћу ти ипак рећи:

Све најбоље – срећан пут;

Све најбоље ма где била

Моја драга, моја Мила.

И, може бити, да је од бившег (српског) комуни­сте гори само новонастали, током ратних и поратних ноћи никли – српски „капиталиста“.

Неки нови ствараоци покушавали су да раскину са стереотипима у литератури, позоришту, филму… Све је то, наравно, као и све ново, било занимљиво, узбудљиво, са укусом и осећањем побуне, која ће убрзо (и сама) постати класика, и повод да се оспорава проналажењем још „радикалнијих“ новотарија, које су завршавале „модним криком“ за једно лето. (И кад би се сви уморили од експериментисања, онда би се лепо опет враћали класичној литератури, драми, филму…)