Alexandre Dumas

U najgorem slučaju, ako bi i dalje ostao zatvorenik, bar će imati jednog druga, a robovanje u društvu samo je upola robovanje.

Potrebna je nesreća da se prokopaju izvesni tajanstveni lagumi skriveni u ljudskom umu, potreban je pritisak da barut plane.

smo mi smrtni ljudi, pa je potrebno da stari načine mesta mladima, jer inače ne bi bilo napretka

jer za srećnog čoveka molitva ostaje samo jednolika i besmislena gomila reči sve do onoga dana kada bol dođe da objasni nesrećniku taj uzvišeni govor pomoću koga razgovara s bogom

to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Rasli su jedno pored drugog kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.

Imam samo dva protivnika; ne kažem da su to dva pobednika, jer ih ja upornošću savlađujem: to su prostor i vreme

I zaista, kad čovek jednom prežali svoj život, više nije kao ostali ljudi, ili, bolje reći, ostali ljudi nisu više kao on, te svako ko se na tako nešto odluči oseća odmah kako mu se snaga udvostručuje, a vidik mu se širi.

politici, dragi moj, vi to znate isto kao i ja, ne postoje ljudi, nego ideje; ne postoje osećanja, nego interesi; u politici se ne ubija jedan čovek, već se samo uklanja jedna smetnja, i to je sve.

Onaj kome nedostaje snage, govori o teretima koje podiže, strašljivac o divovima koje napada, siromah o bogatstvu kojim upravlja, a neki bedni seljak sa ponosom nosi Jupiterovo ime.

„O, slabosti, ime ti je žena!“