Charles Dickens

„To mi nalaže jedino ljubav koju prema njoj osećam, kao i njena ljubav prema meni. Ništa drugo ne znam, osim da sam bila uz nju otkad je došla kući, i da mi se poverila. Ništa drugo ne znam osim ponečeg o njenom karakteru i njenom braku. O, gospodine Harthause, mislim da ste isto to znali i vi!“

Bio je dirnut u praznini koju je trebalo da ispunjava njegovo srce – u tom gnezdu punom mućkova, gde bi nebeske ptice inače živele da nisu odatle oterane – njenim gorljivim prekorom.

„Ja nisam čovek visokog morala“, reče on, „i nikad se nisam ni pravio da imam takav karakter. Nemoralan sam onoliko koliko potreba nalaže. Jednovremeno, molim vas za dopuštenje da vas uverim kako nisam imao nikakvih zlih namera – da uznemirim gospođu o kojoj sada razgovaramo, niti da je zlosrećno kompromitujem na bilo koji način, da se obavežem bilo kakvim izlivom osećanja prema njoj a da ona nisu u savršenom skladu – zapravo – s ognjištem doma, niti da iskoristim bilo kakvo preimućstvo zbog toga što je njen otac mašina, njen brat mamlaz ili njen muž medved; ali sam klizio iz koraka u korak savršeno i dijabolično neosetno, da mi na pamet nije padalo koliko je ta lista duga sve dok nisam uzeo da je pregledam. Pri čemu nalazim“, reče gospodin Džejms Harthaus, u zaključku, „da ona zapravo obuhvata nekoliko tomova.“

Iako je sve to rekao na svoj olaki način, činilo se, ovog puta, da je to svesno glačanje krajnje ružne površine. Poćutao je načas; a onda je nastavio pribranije, premda s naznakama ljutnje i razočaranja koji se nisu dali izgladiti.

„Posle onog što mi je predočeno, na način u koji nikako ne mogu da sumnjam – ne znam ni za jedan drugi izvor iz kojeg bih to mogao tako spremno da prihvatim – osećam se obaveznim da kažem vama, kojoj je povereno ono što ste pomenuli, kako ne mogu odbiti da razmišljam o mogućnosti (koliko god ona neočekivana bila) da više ne vidim tu gospođu. Za to je sva krivica na meni i – i – ne mogu reći“, nadoda on, dosta teško nalazeći reči kojima bi zaključio, „kako gajim bilo kakva optimistična očekivanja

Čovjek iznova izmišlja i napušta obožavanje idola u svojoj potrazi za simbolima Moći van svog dosega i van moći razuma

Njeno lice pamtim izmenjeno, i to s dobrim razlogom, i znam da je pokojno – a ipak, kako kazati da ga više nema kada ga ovog trena vidim pred sobom, jasno kao ma koje lice u koje bih mogao pogledati u prepunoj ulici? Kako da kažem da joj je nevina, devojačka lepota izbledela i iščezla kada osećam njen dah na obrazu, evo sada, isto kao što sam ga osećao i te noći? Zar mogu tvrditi da se uopšte izmenila kada je moje pamćenje vraća u život, baš onakvu kakva je bila i nikakvu drugačiju; kako to da kažem kada je u sećanju čuvam onakvu kakvu sam je tada voleo, kada je moje sećanje na sopstvenu detinju ljubav prema njoj vernije od mene samog, vernije i od jednog čoveka?