Karolin Bernard

S ovom slikom počinje nešto novo, iznenada je pomislila. A Dijego me neće sprečiti da živim kao slikarka.

Ja sam umetnica. I to je jedino bitno.

Ja sam na mnogo načina višeznačna, pomislila je, ja sam mešavina. Mešavina moderne Meksikanke i urođenice, ali i Meksikanke i Evropljanke. Slikarka sam i supruga. Volim i žene i muškarce. Nasmejala se. I nosim nausnice. Grešim i imam svojih sumnji. Ali niko i ništa neće me skrenuti s mog puta. Nijedan muškarac i nikakva bolest. Slikarstvo je moj život. Slikarstvo, to sam ja.

„To ništa ne znači“, ubrzo se umešao Dijego. „Frida slika srcem. Njoj polazi za rukom da u malom formatu izrazi cele svetove. U tome leži njena jedinstvena umetnost.“

Frida je duboko udahnula i izdahnula. Najzad je znala šta treba da radi. Osećala se jako. Nezavisno. Slobodno. Sve ću uspeti sama, pomislila je. Nisam više Dijegova muza. Nisam više Frida Rivera. Ja sam Frida. Frida Kalo.

Gledala je kroz prozor da bi poslednji put uživala u panorami Pariza. A onda nije imala više šta da radi. Uvek je tako s oproštajima koji su nam dirljivi. Čovek najpre ne zna šta da kaže, jer je sve već rečeno. Glupo stoji i ne zna kako da provede poslednje minute dok voz konačno ne krene, ali onda mu na um padne još mnogo stvari, i naprosto se oseća prazno.

„Da, u tebi su mnoge Fride. To je tvoja tajna i to te čini tako prokleto privlačnom.

Bila sam lenja“, priznala je Loli.
„Ne, samo si previše dopuštala da ti druge stvari odvraćaju pažnju.“

Volim ga najviše na svetu i ne mogu da zamislim da živim bez njega, ali ipak mi je tako beskrajno teško da uz njega istrajem.“

„Ako ne možeš da mi budeš veran, hoću bar da mi budeš odan!“, zahtevala je.

Nikada neću zaboraviti tvoje prisustvo, ti si me podigao kada sam bila slomljena i ponovo učinio celom