Miroslav Antić

Доиста верујем, да друга љубав не сме да буде друга. Мора да се избрише све што је пре ње било, као да се никада није волело ни сањало, и да све почне из почетка.

Друга љубав, ако је права, мора бити прва љубав.

Послушај ме,

добра жено:

у бесвести свога бола

веруј,

веруј у лаж ову

полуделу од чезнућа.

Окотиће Војводина

ишибана,

модра,

гола,

бес дивљака из трбуха

посрнулих ниских кућа.

И устаће сви сироти

живот гњили да освете.

Да над собом никад више

не грцају,

не бугаре.

Роди дете.

Спремај дете.

Страшном мржњом доји дете.

Не мирише залуд небо

у даљини на пожаре.

Ја сам тај што ноћу, кад и не знаш,

на твој јастук и у твоју косу

спушта милијарду милијарди

мокрих и недодирнутих пољубаца.

Треба да се живи за све оне

што су мртви.

Треба да се живи за све оне

што ће да се роде.

Треба да се живи због свих жртви.

Бивших и будућих жртви.

Треба да се живи у име сећања.

И слободе.

Говорим вам то врло трезвено. Много пута смо кратковиди на разне начине. То није посао за очног лекара. То је више питање човекове душе.

И четрдесет друга љубав мора бити прва. Мора тако добро да почне из почетка, као да се никад пре тога није волело. Морају да се избришу отисци и трагови свих ранијих љубави.

Мора да се измисли нов свет, нова чаролија, нов сан.

Кажемо да су стари људи детињасти. А нису. Кажемо да су наивни. А нису. Они су своју безазленост довели до врха живота и сад је распредају као памук. Они најлепше и најчудесније могу први пут да воле после свих љубави.

Отишла Милена да побегне од провинције. Да нађе боље људе. А затекла исте. Јер погрешно је тражила. Ишла је да налази људе, а свуда је налазила себе.

А лепо су јој сви говорили: не лудуј, Милена. Није провинција у географији. Провинција је у човеку. И гдегод кренеш, ти је теглиш за собом као пртљаг.

Страшно је тешко за сваки колектив кад му дође неко ко мисли да је ту само привремено. Да је то нека степеница преко које ће, предодређен за нешто веће и моћније, сутра отићи у перспективу.