Goran Petrović

Постоје три врсте читалаца, разврстава стара цепидлака Гете. Прва, која ужива не просуђујући. Трећа која просуђује не уживајући. И средња, која просуђује уживајући и ужива просуђујући, она врста која заправо изнова ствара уметничко дело.

Жена је као галија, где јој је вез, тамо је лука већ упола освојена, крстари Адријатиком једна поморска пословица.

Ни књигу нипошто не отварај у уторак. Откада је света и века понедеоник је добар дан за почетак. Уторник је баксузан, ћорав. Додала бих, и траљав.

Сушта истина, уторак је баксузан, ћорав и траљав!

Харфа се померала уназад и засигурно би пала, да ветар није подметао раме, да није поседовао веште руке. Имао је меке јагодице, имао је нокте, да их бесно зарије, да болно откине, да ишчупа из средине, знао је да мазно свија прсте, да фино пребира и пребере, да начас значајно застане, па да опет неуморно веје, умео је да поклопи један тон, као што се дланом ухвати лептир, а испод длана волшебно излети њих на стотине...

Има ствари које се никада не могу пронаћи ако су стално на истом месту – неуморно је госпођа премештала плоче из омота у омот, садржај фиока тоалетног сточића у фиоке комоде, и обрнуто, све док ни сама не би знала где шта стоји, те би се пријатно изненађивала приликом сваког наредног слушања музике или претресања ситница

– Китајски паравани од пиринчаног папира. Вели се да су хиљадама година опробавали прозирност силуете, све док нису добили праву меру наговештаја.

– Китајски паравани од пиринчаног папира. Вели се да су хиљадама година

Ипак, био сам далеко од среће. Љубио сам, а љубав ми ничим није била узвраћена. Постојао сам, а као да нисам, барем не тамо где сам највише желео. Бесмислено сам денуо суварне дане, месеце, године и петољетке, али ми се непрестано чинило да немам ништа од живота.

Он је човек на чији се поглед можете ослонити... Дете, није то мало... То је све... То је љубав...