Goran Petrović

некада премештајући дамске ситнице, триста-свашта-ништа, из ташне у ташницу...

од гостију ишту тако касно навече:

– Црно на црно, па где то иде?!

, адвокат је спрва обезнањен посрнуо на под, а онда потонуо до саме смрти, ћутке, без опирања, попут никоме потребног камена.

Тишина се у средњој гарсоњери могла затећи само у славинама, јер је вода из неког недокучивог разлога често нестајала.

Тонски опсег харфе је шест и по октава. Укупан број жица је четрдесет осам.

– Волите ли шетње поред реке? – није одустао, желећи да је сети на њихово напоредно читање једне реалистичке новеле, крај подробно описане обале, још колико јуче су тамо провели читаво поподне.
– Волим, ако препливаш на супротну страну – нашалила се она пред осталима.

Поглед бледе жене је сатима унакрсно прелетао раскриљеним листовима, блудео негде, у само њој познатим даљинама. Анастаса су дуго колила питања: зашто она управо тако чита, подједнако страсно и одсутно, као да нарочитог дара има на претек али га једино користи да увек изнова и изнова покушава да побегне од живота.

знамените Митићеве рупе, највећег замишљеног Робног магазина на Балкану, својевремено никада подигнутог и потом никада сру

изближе, у том туробном акваријуму, збијени људи су остављали утисак у

Овај роман је настао из велике, залудне наклоности према мадмоазел Натали Увил, надареној сликарки и окрутној љубавници, те га стога, у коначној верзији, посвећујем своме роду и блаженим сенима своје матере Магдалине, подлегле од подмукле грозице 3. октобра 1922 год. На дан Св. Јована 7 / 20 јануара 1936 год. – Анастас С. Браница