Харфа се померала уназад и засигурно би пала, да ветар није подметао раме, да није поседовао веште руке. Имао је меке јагодице, имао је нокте, да их бесно зарије, да болно откине, да ишчупа из средине, знао је да мазно свија прсте, да фино пребира и пребере, да начас значајно застане, па да опет неуморно веје, умео је да поклопи један тон, као што се дланом ухвати лептир, а испод длана волшебно излети њих на стотине...