Dž.K. Rouling

Nemate pojma kol’ko – reče Hagrid tiho. – Nikad nisam bijo na mestu nalik tome. Mislijo sam da sam poludeo. Stalno su me progonile užasne misli... dan kad sam izbačen s Hogvortsa... dan kad mi je ćaća umro... dan kad sam mor’o da pustim Norberta da ode...

orao sam nešto da učinim. Ja sa

orao sam nešto da učinim. Ja sa

Soba je bila pretrpana brojnim stolicama koje su tu ostale posle sastanka, a između njih je stajao veliki drveni sto prekriven svicima pergamenta, peharima, praznim vinskim flašama, i hrpom nečega nalik na prnje.

Sada je noć, Dadlice. Tako zovemo kada se ovako smrači.

Batali sada Statut o tajnosti, ionako će se dići velika frka, pa nek’ nas onda makar obese zbog zmaja, kad nas već jure zbog jajeta

Ministarstvo magije? – zagrme teča Vernon. – Ljudi kao što si ti u vladi? O, pa to sve objašnjava, sve, nije ni čudo što nam je zemlja otišla do đavola.

– Rekao sam vam: isisavaju svu sreću iz ljudi – reče Hari – a ako im se ukaže prilika, poljube vas...

– Poljube? – reče teča Vernon, iskolačivši oči. – Poljube?

– Tako se zove to kada ti isisavaju dušu na usta.

Tetka Petunija ispusti prigušen vrisak.

– Njegovu dušu? Nisu valjda uzeli... još uvek ima svoju...

Ona zgrabi Dadlija za ramena i protrese ga, kao da proverava može li da čuje dušu kako čangrlja u njegovom telu.

Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.

Čekaj malo. Kažeš da se taj Lord Voldi-kako-beše vratio.

– Da.

– Onaj koji ti je ubio roditelje.

– Da.

– A sada šalje diskomandore za tobom?