Slobodan Vladušić

Рат има ту магичну моћ да људском умирању да неки смисао. У неком замишљеном хиљадугодишњем царству мира и благостања људи ће умирати сами-самцијати, у некој соби, далеко од других људи. Умираће исто онако као што умире голуб који, пред смрт, ставља главу под крило: као да не жели да види своју смрт. Као да се своје смрти стиди.

Размишљао сам о томе како код људи постоји потреба да све што је чудно и необично објасне као нешто обично. Нема никаквог разумног, логичног објашњена за појаву те мрље на фотографији младог поручника, након чега га је метак погодио управо тамо где се налазила мрља. Ако је тако, онда је извесно да су границе нашег света, овог који називамо стварност, сасвим неизвесне. А ми ипак верујемо у ту стварност и све што не можемо да објаснимо претварамо у нешто што можемо. И онда у то лажно објашњене верујемо. Верујемо у свемоћ разума јер разум не може да нам докаже да је свемоћан.

За потомке ће рат бити само место где се улудо гинуло. Сви ћемо бити жртве. А хероји међу нама, будале и лудаци.