Borislav Pekić

sudbine Isakoviča iz Seoba Crnjanskog potvrđuju večnu istinu da svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe

Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti… Ja mislim da može, đenerale. Sa pobednjačkim infalidom sasvim se razmernjo može meriti zdrav i snažan poraženik…

Ako danas nešto nisam zaradio, izgubio sam to zauvek, jer ono što ću sutra zaraditi neće biti to što sam danas propustio; biće sutrašnja zarada, umanjena za današnji gubitak.

Svaki junak Zlatnog runa istovremeno je u sebi sa svima koji su mu prethodili, i koji će ga nastaviti.

– tužne li istine! – to neće više biti ista porodica.

možda će to iskorenjeno stvorenje, sve u rezonaciji potresa, u kome je iščezao njegov rod, bludnjom okolnosti, mada već mrtvo, začeti novi krug postojanja, mladi porodični ciklus,

njihovo pamćenje zajednički datum

porodice nemaju budućnosti. Porodice imaju samo prošlo

I neće to biti čudo što ga činjaše drešeći jezike mutavcima, sebe vraćajući lude, ili vaskrsavajući mrtvace; jer, raspetljavajući zapetljane jezike šta ćete dobiti do gomilu brbljivaca, dakle, izdajnika; na noge dižući sakate šta ćete dobiti do gomilu brzonogih, dakle, gonilaca; bezokima darujući vid, ništa do gomilu radoznalaca, dakle, uhoda; oživljavajući mrce dobićete samo još više grešnika, dakle, neprijatelja. Okanite se takvih čuda, braćo moja u Hristu!

Jer su ovakva čuda obraćala samo one na kojima su se vršila, a posmatrače ostavljahu prepadnute od Boga, umesto da u njega budu uvereni.

– Svejedno – upozori čudotvorac – ili, tim bolje. Da veruje, šta bismo mi dobili ovim čudom? Ona bi produžila da veruje, očišćena doduše, ali ne i obraćena. Razlikovala bi se od ovog poganog lika samo svojim novim obličjem, kožnom košuljicom takoreći, dok bi duh njen ostao netaknut i nepomeren potresom saznanja. Ovako, ona će se u trudovima ponovo roditi kao lane božje, i njena će buduća vera biti sedmostruko zapečaćena stidom zbog prethodeće neverice.