Filip Pulman

„Ali čemu to služi?“

„Govori ti istinu. A kako se čita – to ćeš morati sama da naučiš.

Udariti dan prerano rđavo je kao i udariti sto kilometara predaleko.

Ali misli o Adamu i Evi kao o imaginarnom broju, kao što je kvadratni koren iz minus jedan – ne možeš nikad videti konkretan dokaz njegovog postojanja, ali ako ga uključiš u svoje jednačine, možeš da izračunaš razne stvari koje bez njega ne mogu da se zamisle.

Portreti nekadašnjih upravnika visili su u pomrčini visoko na zidovima.

„Dobro veče, Rene“, reče lord Asrijel.

Iz mraka je sleteo gavran i Lajra je znala da je to veštičji daimon.

Postoji odnos između mikrokosmosa i makrokosmosa! Zvezde su žive, dete moje. Jesi li to znala? Sve tamo u vasioni je živo, čekaju nas veliki ciljevi! Vasiona je puna namera, vidiš. Sve se dešava s nekom svrhom.

Vasiona je puna namera

„Dužnost je starih“, reče bibliotekar, „da strepe nad mladima. A dužnost mladih je da se rugaju strepnji starih.“

Sedeli su još neko vreme, a onda se rastali, jer bili su stari i puni strepnje.

treba da bude i Severni pol se ponovo smrzne, bićemo živi da se vratimo i ponovo ga zaposednemo. Da smo ostali tamo, pomrli bismo od gladi. Spremite se za neobičnosti i novi način života, medvedi moji.“

Jednog dana, parobrod nije mogao dalje da plovi jer je reka postala preuska i preplitka. Kapetan je zaustavio brod u dolini koja bi normalno bila obrasla travom i planinskim cvećem, a reka krivudala po šljunčanom dnu; ali dolina je sada postala jezero, a kapetan je uporno tvrdio da se ne usuđuje da krene dalje jer odatle voda nije dublja od kobilice, čak ni uz bogati priliv sa severa.

Pristali su uz ivicu doline, gde je gomila kamenja tvorila neku vrstu doka, i iskrcali se.

„Gde smo sada?“, upita Vil kapetana, koji je slabo govorio engleski.

Kapetan odnekud izvuče otrcanu kartu i pokaza lulom govoreći: „Ova dolina ovde, mi sada. Uzmeš, ideš.“

„Mnogo hvala“, reče Vil; pitao se da li je trebalo da ponudi da plati, ali kapetan se okrenuo da nadgleda istovar.

Uskoro su tridesetak medveda i njihovi oklopi bili na obali. Kapetan viknu naređenje i brod poče nespretno da okreće protiv struje; zagazio je sredinu reke i glasno pustio sirenu, čiji je zvuk dugo odjekivao dolinom.

Vil sede na kamen