Mark Tedesko

Ali nakon što sam se više zadubio u italijansku kulturu, shvatio sam da je upravo priča ono što je važno. Jedva da postoji zgrada, spomenik ili pukotina za koju nije vezana neka anegdota, a priča je ono što daje smisao. U početku je ovo za mene, sa naučnim crno-belim stavovima, bilo teško, ali sam u Italiji počeo da cenim pripovedanje priča.

Idući prema slavnom Narodnom trgu (Piazza del Popolo), koji stoji u sredini okrenut prema severu, nailazi se na Crkvu Svete Marije od naroda (Basilica Parrocchiale Santa Maria del Popolo), koja označava mesto gde je nekada rastao veliki orah.

Bazilika Svete Marije Velike (Basilica di Santa Maria Maggiore). Manje turistički nastrojena od Vatikana, u njoj vlada pobožnija atmosfera,

prošlosti sam analizirao, rugao se, kritikovao ili pokušao da ponovo protumačim ove priče u skladu sa svojim ukusom. Ali onda sam shvatio da Rimljanima, koji su okruženi takvim pričama, nije važno jesu li priče istina, legenda ili mašta. To ih ne zaokuplja. Priče su poput usmene istorije, koja daje smisao crno-belom životu.

On je poput ljubomornog ljubavnika, sirene ili duha iz boce koji baca očaravajuću čaroliju kojoj čovek ne želi da umakne.

Rim će bio moj, ja ću biti njegov, a to niko ne može da nam oduzme.

Da li se to zaista dogodilo? Je li to bitno? Važna je priča.

Priče su poput usmene istorije, koja daje smisao crno-belom životu.

Napokon, pravila su za ljude, a ne ljudi za pravila, zar ne?

Istorija Rima nikada nije završena zato što se priče nastavljaju u ličnom životu onih koji se vezuju za grad.