Kasandra Kler

„Odlutale ste s puta”, pevušio je i dalje čovečuljak približavajući im se, a Tesa usput primeti da njegove blistave cipele uopšte nisu bile cipele već svetlucava kopita.

Kad pronađeš čoveka za kojeg ćeš poželeti da se udaš, Tesa, ne zaboravi sledeće: znaćeš kakav je čovek ne po onome što govori, već po onome što čini

Vil mu je uzvratio osmeh, i oni, makar načas, opet behu samo Džem i Vil. Vil je mogao da vidi Džema, ali i kroz njega, prisećajući se prošlosti. Setio se njih dvojice kako trče mračnim ulicama Londona, skaču sa jednog na drugi krov dok im se serafimski mačevi blistaju u rukama; setio se sati i sati provedenih u vežbaonici, pa kako su gurali jedno drugo u blatnjave barice, gađali Džesaminu grudvama iz snežne tvrđave u dvorištu, kako su spavali poput kučića na tepihu ispred vatre.

Mogao bi da mi čitaš”, rekla mu je, „ako ti ne smeta.”

kako zvoni? Ali kada me dodirneš, meni baš tako bude, kao da mi srce zvoni u grudima, pa mi zvonjava protutnji venama i raspoluti mi kosti radošću.
Zašto sam zapisao ove reči u knjigu? Zbog tebe. Zbog tebe sam zavoleo ovu knjigu, iako sam je nekada prezirao. Pročitavši je po drugi put, otvorenog uma i srca, osetih potpuno očajanje i zavist zbog Sidnija Kartona – da, zbog Sidnija, jer čak i da nije imao nade da će ga voljena žena zavoleti, bar joj je mogao reći za svoju ljubav. Bar je mogao da učini nešto da dokaže svoju strast, makar to bilo nešto osuđeno da zamre.
I ja bih prihvatio smrt za priliku da ti kažem istinu, Tesa, kada bih bio siguran da bi smrt usledila samo meni. I stoga i pozavideh Sidniju, jer on beše slobodan.
A, evo, sada sam i ja konačno slobodan, i konačno ti mogu reći, bez straha za tvoju sigurnost, sve što mi na srcu leži.
Ti nisi poslednji san moje duše.
Ti si prvi san, jedini san kojeg nisam mogao prestati da sanjam. Ti si prvi san moje duše, i ja se nadam da će iz toga sna proisteći i svi drugi, pun život snova.
Konačno sa nadom u srcu,
Vil Herondejl

Tes, Tes, Tesa.
Da li je neko ime ikada zvučalo lepše nego tvoje? Kada ga izgovorim srce mi zazvoni poput zvona. Teško je zamisliti tako nešto, jelda – srce

kako zvoni? Ali kada me dodirneš, meni baš tako bude, kao da mi srce zvoni u grudima, pa mi zvonjava protutnji venama i raspoluti mi kosti radošću.
Zašto sam zapisao ove reči u knjigu? Zbog tebe. Zbog tebe sam zavoleo ovu knjigu, iako sam je nekada prezirao. Pročitavši je po drugi put, otvorenog uma i srca, osetih potpuno očajanje i zavist zbog Sidnija Kartona – da, zbog Sidnija, jer čak i da nije imao nade da će ga voljena žena zavoleti, bar joj je mogao reći za svoju ljubav. Bar je mogao da učini nešto da dokaže svoju strast, makar to bilo nešto osuđeno da zamre.
I ja bih prihvatio smrt za priliku da ti kažem istinu, Tesa, kada bih bio siguran da bi smrt usledila samo

„Naravno da možeš da uzmeš pravo senolovačko prezime”, reče Vil. „Možeš da uzmeš moje.”

čoveka ne možeš da proceniš po onome što prijatelji kažu o njemu, već po načinu na koji se ophodi prema svojoj posluzi.

odeći i beloj pregači