Vanja Leminski

Lutam, nadajući se da ću te sresti, i da ću se sada ja sakriti u tebi i zauvek tu ostati. Makar ti to i ne slutio. Pri tom, oprostivši mi strah od... Ljubavi.

prstima promrzlim od neupotrebe sveta

Ne bi li bilo logično da konačno shvate da su negde ozbiljno pogrešili, da ih sada vezuje samo mržnja, a ne mi koje koriste kao ulog u svom kockanju i pokušaju da izbegnu totalni gubitak.

Reći će joj da tako ne može, da ima ko hoće, ako je njoj teško, da su svi zamenljivi, da od nje to nisu očekivali, da još uvek mora da uči, poštuje, sledi, sluša, bude. Da bude ili da ima? Kao da ne može oba. Zašto uvek oduzmu nešto da bi ti drugo dali? Ravnoteža za neuravnotežene. Pravo odabranih. Za neodbranjene ili - ili. Mora da bude, jer ipak nema. Ako bude dovoljno vremena imaće, i posle ne mora više da bude. Sigurno ne onako kako očekuju.

Negde u mrkloj daljini primećuje kako pretrčava propuštena, unezverena prilika pojedenog dana. Moja? - proleće joj kroz utrnulu svest.

Ne, sutra nije novi dan. Isti je kao svi koji su bili i koji će biti. Samo ćeš biti neko drugi, iako ćeš ličiti na sebe, reče joj nešto što ona ne ču jer se sutra već primaklo.

- Znači ja ću biti kriv za ubistvo naše veze ako nešto krene po zlu?

- Ne, biće to uspešno samoubistvo zbog predomišljanja.

Ne treba spas od onog što te još više oživljava. Udarac nije izazvao štetu, samo zanos neodređenog oblika, ali sa tačno zacrtanim nevidljivim smerom. Mislim da sam se tada baš ugojila, stalno utoljujući glad nevidljivim.

Lutam, nadajući se da ću te sresti, i da ću se sada ja sakriti u tebi i zauvek tu ostati. Makar ti to i ne slutio. Pri tom, oprostivši mi strah od... Ljubavi.

Lutam, nadajući se da ću te sresti, i da ću se sada ja sakriti u tebi i zauvek tu ostati. Makar ti to i ne slutio. Pri tom, oprostivši mi strah od... Ljubavi.