Gaston Leru

Ko nije naučio da nosi masku veselja preko tuge, kao i tugu, dosadu ili ravnodušnost preko unutrašnje radosti, nikada neće biti pravi Parižanin. Poznato vam je da je jedan od vaših prijatelja u problemima; nemojte pokušavati da ga tešite: reći će vam da se već utešio; ali ako ima sreće, pazite kako ćete mu čestitati: on misli da je to tako prirodno da je iznenađen što o tome uopšte govorite.

Ko nije naučio da nosi masku veselja preko tuge, kao i tugu, dosadu ili ravnodušnost preko unutrašnje radosti, nikada neće biti pravi Parižanin.

Uskoro ćemo ići brže i dalje nego oblaci, prema kraju sveta, i onda ćete me napustiti, Raule. Ali ako, kada dođe čas da me odvedete, odbijem da idem s vama – pa, morate me odvesti na silu!“

„Bojite li se da ćete se predomisliti, Kristina?“

„Ne znam“, rekla je na čudan način odmahnuvši glavom. „On je demon!“ I zadrhtala je i uz jecaj se sakrila u njegovim rukama. „Sada se bojim da se vratim da živim s njim... u podzemlju!“

„Šta vas primorava da se vratite, Kristina?“

„Ako mu se ne vratim, mogu se dogoditi strašne nesreće... Ali ne mogu to da uradim, ne mogu... Znam da čovek treba da žali ljude koji žive u podzemlju... Ali on je suviše grozan!

I odvešće me sa sobom, u podzemlje, i kleknuće ispred mene sa svojom mrtvačkom glavom. I reći će mi da me voli! I plakaće! Oh, te suze, Raule, te suze u crnim očnim dupljama mrtvačke glave! Ne mogu ponovo da gledam te suze!“

Sledećeg dana“, nastavila je Kristina uzdahnuvši, „vratila sam se u svoju svlačionicu veoma zamišljena. Glas je bio tu, govorio je s velikom tugom i otvoreno mi je rekao da, ako podarim svoje srce nekom na zemlji, njemu ne preostaje ništa drugo osim da se vrati na nebo. I to je rekao s takvim prizvukom LJUDSKE TUGE da je još tada trebalo da posumnjam da sam žrtva obmane. Ali moja vera u glas, s kojom je moje sećanje na oca bilo tako blisko povezano, ostala je nedirnuta. Ničega se nisam toliko plašila kao od toga da ga možda nikada više neću čuti; razmišljala sam o svojoj ljubavi prema vama i uvidela svu nepotrebnu opasnost koja od nje preti. Šta god da se dogodi, vaš položaj u društvu mi je branio da razmišljam o mogućnosti da se udam za vas i zaklela sam se glasu da mi vi niste ništa više od brata i da u mom srcu nikada neće biti mesta za ovozemaljsku ljubav. I zbog toga sam, dragi, odbijala da vas prepoznam kada smo se sretali na bini ili u hodnicima.

Moj bes je bio ravan mom zaprepašćenju. Poletela sam prema maski i pokušala da je strgnem da bih videla lice glasa. On je rekao: Niste u opasnosti dokle god mi ne dirate masku. I držeći me nežno za zglobove, prisilio me je da sednem u stolicu i zatim kleknuo ispred mene a da ništa više nije rekao! Njegova poniznost mi je vratila malo hrabrosti, a svetlo me je vratilo u stvarni život. Ma koliko da je ova avantura možda bila neobična, sada sam bila okružena smrtnim, vidljivim i opipljivim stvarima. Nameštaj, zavese, sveće, vaze i sami buketi cveća, za koje sam gotovo mogla da pogodim odakle potiču i koliko koštaju, pomogli su mi da ograničim svoju maštu u vezi s tim salonom, svakidašnjim salonom, kao i svaki drugi, barem ako izuzmemo da se obično nisu nalazili u podrumima Opere. Morala sam, bez sumnje, da se suočim sa strašnom i ekscentričnom osobom, koja je, na neki tajanstven način, uspela da svije svoje gnezdo ovde, ispod Opere, pet spratova ispod zemlje. A glas, glas koji sam prepoznala pod maskom, bio je na kolenima preda mnom, I BIO JE ČOVEK! I rasplakala sam se... Čovek, koji je i dalje klečao, sigurno je shvatio šta je izazvalo moje suze, jer je rekao: Istina je, Kristina... Ja nisam ni anđeo, ni genije, ni duh... Ja sam Erik!“

„Ne, ne! Ništa se ne može učiniti s Erikom, osim bekstva!“

„Zašto ste se onda, kada ste bili u prilici da bežite, vratili njemu?“

„Zato što sam morala. A razumećete kada vam ispričam kako sam ga napustila.“

„Oh, mrzim ga!“, viknuo je Raul. „A vi, Kristina, recite mi, da li ga i vi mrzite?“

„Ne“, jednostavno je rekla Kristina.

„Ne, naravno da ne... Zašto, kada ga volite! Vaš strah, vaš užas, sve je to ljubav, i to ljubav najuzbudljivije vrste, one koju ljudi ne priznaju čak ni sami“, rekao je Raul gorko. „Ljubav od koje se ježite kada mislite o njoj...

voleo bih da znam šta osećate prema njemu, pošto ga ne mrzite.“

„Užas!“, rekla je. „To je strašno. Ispunjava me užasom, ali ne mrzim ga. Kako mogu da ga mrzim, Raule?

Voli me! Priča mi o ogromnoj i tragičnoj ljubavi... Odneo me je zbog ljubavi... Zarobio me je u podzemlju zbog ljubavi... Ali me poštuje: on puzi, jeca, plače... I kad sam ustala, Raule, i rekla mu da mogu samo da ga mrzim ako mi odmah ne vrati slobodu... on je pristao... pokazao mi je tajni prolaz... Međutim... i on je takođe ustao... i naterao me je da se setim da je, iako nije bio ni anđeo, ni duh, ni genije, i dalje glas... i zapevao je.

Pitala sam ga da li ću onda biti slobodna, a on je rekao: Bićete slobodni, Kristina, jer dok prođe tih pet dana, naučićete da me ne vidite, a onda ćete, ponekad, dolaziti da vidite jadnog Erika!