Natanijel Horton

Ono nije odražavalo, ili je to činilo samo veoma nejasno, likove kojima sam se trudio da ga naselim.

Moja je uobrazilja bila mutno ogledalo.

Eto to – želja da zauzmem svoj pravi položaj kao urednik, ili nešto malo više nego to, za ovu najdužu pripovetku u mojoj zbirci – jeste jedini stvarni razlog što tražim lični kontakt s publikom.

Dalje, videće se da ovaj opis Carinarnice ima izvesnu osobinu koja se uvek dopušta u književnosti, koja će objasniti na koji je način veliki deo narednih stranica dospeo u moje ruke, i pružiti dokaze za to da je priča koju sadrže istinita. Eto to – želja da zauzmem svoj pravi položaj kao urednik, ili nešto malo više nego to, za ovu najdužu pripovetku u mojoj zbirci – jeste jedini stvarni razlog što tražim lični kontakt s publikom. Pri izvršenju glavnog zadatka bilo je potrebno, s nekoliko spoljašnjih crta, dati bledu sliku načina života koji niko ranije nije opisao, kao i opis nekoliko lica koja se u njoj kreću, a među kojima je slučajno i sam pisac.

CARINARNICA
Uvod u Skerletno slovo

Prednja strana zgrade ukrašena je portalom od šest drvenih stubova, koji nose balkon, ispod koga široke granitne stepenice silaze prema ulici. Iznad ulaza lebdi ogroman primerak američkog orla s raširenim krilima, sa štitom na prsi­ma, i ako se dobro sećam, sa svežnjem međusobno izmešanih munja i oštrih strela u svakoj kandži. S poznatim srditim temperamentom, kojim se odlikuje ova nesrećna ptica, ona izgleda kao da, oštrinom svoga kljuna i oka i opštim prkosnim stavom, preti nevinoj zajednici; i kao da naročito opominje građane koji paze na svoju bezbednost da se ne usude da uđu u zgradu koju ona osenčava krilima. Ali ipak, ma koliko da je nalik na vešticu, mnoga lica u ovom istom času traže zaštitu pod krilima ovog državnog orla, jer uobražavaju, valjda, da su njegove grudi meke i tople kao perjani jastuk. No, on nije osobito nežan, čak ni kad je

Ima skoro dva stoleća i četvrt otkako se rođeni Britanac, najraniji useljenik moga imena, nastanio u divljoj, šumom obrasloj naseobini, koja je kasnije postala grad. I ovde su se njegovi potomci rađali i umirali i mešali svoje zemne ostatke s ovim tlom, dok naposletku njegov znatan deo nije postao srodan ovom smrtnom okviru u kojem i ja za nešto malo svoga vremena hodam ulicama. Zato, delimično, osećanje koje me vezuje jeste simpatija praha prema prahu. Malo mojih zemljaka zna šta je to; niti

smatraju da je potrebno poznavati ga, jer je često seljenje možda bolje za rasu.

Ali osećanje ima i svoju moralnu vrednost. Lik onoga prvog pretka, zaogrnut porodičnim predanjem maglovitom i tamnom veličinom, stajao je pred mojom dečačkom maštom od mog najranijeg sećanja. On mi se još javlja i uliva mi neku vrstu porodične simpatije za prošlost, koju ne osećam prema sadašnjici svoga grada.

Čini mi se da imam još veće pravo da živim u njemu zbog tog pretka, bradatog, ozbiljnog, u crno odevenog, sa šiljatim šeširom – pretka koji je među prvima došao s Biblijom i mačem i pošao novim putem s tako gospodskim držanjem i ostavljao snažan utisak čoveka rata i mira – jače pravo nego moje lično, jer se moje ime retko čuje, a moje lice malo ko poznaje. On je bio vojnik, zakonodavac, sudija, crkveni poglavar; imao je sve puritanske osobine, i dobre i rđave. Strogo je progonio druge, čemu su svedoci kvekeri, koji su ga spomenuli u svojoj istoriji – govore o jednom slučaju njegove nečovečne strogosti prema nekoj ženi iz njihove sekte, čija će priča, bojim se, živeti duže nego ikakvi primeri njegovih boljih postupaka, mada je i njih bilo nekoliko. Njegov sin je, takođe, nasledio duh svireposti i veoma se istakao u mučenju veštica, tako da je njihova krv, može se reći, ostavila mrlju na njemu. Tako duboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadržati i na njegovim starim suvim kostima, na groblju u Čarter stritu, sem ako se nisu sasvim raspale u prah! Ne znam da li je ikome od ovih mojih predaka palo na pamet da se pokaje i traži oprošta

Čar se produžava i toliko je snažna kao da je rodno mesto raj na zemlji.