Петар II Петровић Његош

Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема;

њ ратује човјек са човјеком,

у њ ратују дневи са ноћима,

у њ ратују дуси с небесима. 2510

Т’јело стење под силом душевном,

колеба се душа у тијелу.

Море стење под силом небесном,

колебљу се у мору небеса;

волна волну ужасно попире, 2515

о бријег се ломе обадвије.

Нико срећан, а нико довољан,

нико миран, а нико спокојан.

Све се човјек брука са човјеком:

гледа мајмун себе у зрцало! 2520

дико! 2495

Прве капље из чаше отрови

најгрче су и најупорније.

О да знадеш што те јоште чека!

Св’јет је овај тиран тиранину,

а камоли души благородној! 2500

Он је состав паклене неслоге:

У њ ратује душа са тијелом,

у њ ратује море с бреговима,

у њ ратује зима и топлина,

у њ ратују вјетри с вјетровима, 2505

у њ ратују живина с живином,

у њ ратује народ са народом,

Сваки нешто, не остаде ништа;

А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове, 35

сирак тужни без нигђе никога…

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве; 40

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика, 45

а с најгорим хоћу да се борим!

Ћуд је женска смијешна работа!

Не зна жена ко је какве вјере;

стотину ће промијенит вјерах

да учини што јој срце жуди.

Врана врани очи не извади;

брат је Турчин свуд један другоме.

Чашу меда јошт нико не попи

што је чашом жучи не загрчи;

чаша жучи иште чашу меда, 565

смијешане најлакше се пију.

Мед за уста и хладна приоња,

а камоли млада и ватрена!

Страх животу каља образ често;