Milan Dabović

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија. За досаду није крива тишина него глава. У тишини постајемо свесни онога што је унутар наше главе, а ако нисмо у њој довољно често, наша глава постаје место пуно досаде.

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија.

Није лако волети неког у садашњости ако с њим имаш само прошлост.

Мислила је на тату.

би некоме био светионик“, подсети себе Пауна, „није довољна само светлост, потребно је да помало будеш и камен.“

Празник проведен без породице“, помислила је, „чини нас помало празним.

„Да би некоме био светионик“, подсети себе Пауна, „није довољна само светлост, потребно је да помало будеш и камен.“

Није лако волети неког у садашњости ако с њим имаш само прошлост.

Једном је рекао мами да ће његово срце увек бити ту, али је ипак отишао. Као да је татино срце постало сувише тешко да би га понео са собом.

Боб је касније рекао да је развод као партија шаха између њених родитеља. Рекао је да је њен тата краљ, а мама краљица и да су је држали по страни јер нису желели да она буде пион у њиховој игри.

Постоји тајна која је приповедачима и прељама заједничка.
Све почиње чвором и не завршава се његовим размршавањем.