Verica Vinsent Kol

„Život je mlinski kamen, a da li će te ispolirati ili samleti zavisi od toga od čega si napravljen

većina ljudi jednostavno nije „građena“ tako da mogu da prihvate istinu o sebi: nemaju odgovarajuće receptore za nju, ni mehanizme koji bi bili u stanju da je obrade

Nisam ja sebi nikada bila nevažna, uopšte nisam jedna od onih majki koje žive samo za i kroz decu. Imam previše ega za tako nešto.

Zašto ne mogu da naučim da se opustim u onome gde sam, u onome što imam, i prestanem da razmišljam o onome što nemam? Valjda je jasno da biti i unutra i napolju, u isto vreme – jednostavno nije moguće.

mora sve da ima formu, niti da se definiše nekim prepoznatljivim kategorijama ljudskih odnosa.

kako stvari kojih imamo malo – izgledaju dragoceno. I kako, onda kada ih imamo previše, počinju da gube na vrednosti

Možda stvar nije u tome sa kim čovek stari. Možda je važnije pitanje da li ću ostariti ponosna na sebe, ili postiđena sobom

da li je bolje misliti ono što govoriš, ili govoriti ono što misliš. Ili, još bolje – da li je uputnije voleti kako živiš ili živeti kako voliš.

Život je ono što nam se dešava dok smo zauzeti pravljenjem drugih planova

Ovo ne opovrgava moju ljubav prema mom bivšem mužu: ljubav je postojala i, u nekom izmenjenom obliku, sigurna sam da će uvek postojati. Ljubav ume da dođe sa brigom, sa navikom, sa dužnošću. Ali ni ljubav nije dovoljan razlog da čovek dobrovoljno izgubi sebe: jer ko je zapravo taj ko voli – ako u nama nema nas? Ako u nama nema nas – ko je, onda, taj koga volimo?