Zulfa Katuh

Smrt je izvanredna učiteljica

Čujem mu svaki udisaj, a otkucaji mog srca zaglušuju mi bubne opne.

Otkucaji srca mu biju po rebrima, a te vibracije skakuću i meni po koži. Na nekoliko časaka sklapam oči, sladeći se tim osećajem. Čini mi se da nikada neću moći da ga pustim od sebe

Obuhvatam mu lice i njegova podrasla brada bocka mi dlanove, ali to gotovo i da ne osećam od vrtoglavog dejstva koje je njegov poljubac imao na mene. Postojim pod ovim svodom gde vreme nepomično stoji i spira sve moje brige.

Sve osim jedne

Dovoljno je samo nekoliko njegovih reči da se raspletu one loze što mi stiskaju srce

Njegov dodir umiruje

Nijedna zemlja na svetu neće te voleti kao tvoja domovina.“

Iako uspomene bole, jedino tako uspevamo da vidimo svoje voljene – ponovo preslušavajući njihove reči, dopuštajući mašti da im pojača ili umekša glasove onako kako je nama po volji.

očima zlih nema nevinih.

Sposobna sam da dišem, te udišem njega. Miriše kao Sirija u davne dane. Na nagoveštaj limuna ubranog u bašti, izmešanog s mirisom ruševina i tla. Miriše na domovinu.