Vanesa Monfort

Pesimista se žali na vetar.
Optimista se nada da će se on promeniti.
Realista namešta jedra.
I to ću učiniti ja. Namestiću jedra.
U tome je razlika da li ćeš nastaviti da živiš ili ćeš se utopiti.

ženska je ljubav – kao što je poznato – divna, ali u isto vreme i užasna stvar! Sva njihova sudbina stavljena je na tu kartu. Ako karta izgubi, život im ništa ne može dati osim žaljenja za prošlošću. … One same trpe teže muke no oni, kojima se one svete.“

Znala je da kad se daje drugim ljudima, da se daje previše, a njena nesmiljena zahtevnost prema sebi terala ju je da zahteva previše od sebe i u ljubavi i u svemu ostalom.

kad bismo mi žene znale kolika je naša prava sposobnost za promene, naš životinjski nagon za preživljavanjem i oporavkom, osećale bismo se gotovo neuništivo.

Postoji nešto što mi oduvek uliva strah. Ljudi koji umru a da nikad nisu prošli kroz fazu lutke, umru a da nisu upoznali sebe. Zar ima išta bolje nego stići do svojih poslednjih dana i kazati sebi: „Drago mi je što sam te upoznala

Mozak je taj koji se razvija i stari, ali srce je i dalje dečje sve dok ne prestane da kuca. Stoga možeš opet da se zaljubiš, zato što srce vodi glavnu reč. Kada te nešto povredi, to zapravo zabeleži mozak, i bude pozleđen, zaboravi ili ne, i svodi u okvire razuma da bi ga prevazišao.

Srce samo pati. Ne uči.

Zašto vi muškarci govorite krivica kad hoćete da kažete strah?

muškarcem od gume“. Taj se pojavi u tvom životu bogoradeći da ga navedeš da se zaljubi u tebe a zatim otpočne podvalu zasnovanu na ponašanju toplo-hladno.

Stavi ti do znanja da bi mogao da se zaljubi, potom čeka da mu ti otvoriš srce, i kad poklekneš, on se povuče.