Vanesa Monfort

„Istinska ljubav je neočekivana. Neizbežna. Kad te čak nervira to što osećaš prema nekome. I strah te je. Ali zauzvrat, ako se prepustiš i usudiš da uživaš u njoj bez straha, ništa na ovome svetu te neće navesti da se osetiš punijom života.“

To je prošlost, pomislila sam. A mi nismo sazdani od prošlosti. Ne možemo biti isključivo posledica roditeljskog vaspitanja, ni veze sa partnerima, ni svojih gubitaka. Odbijam. Mora biti da postoji nešto od Marine što sam izgradila ja, za šta sam odgovorna jedino ja.
A ako nije tako, moram da izgradim.
Pod hitno.

Niko nam ne pomaže da pravimo razliku između pojmova ljubavi, navike, potrebe, zavisnosti i opsednutosti…

Krutost otima emocije.

Strah vodi ka nepokretnosti.

Slabić tone ako ga uštineš i dobija sažaljenje i pomoć, a snažan čovek ga teši dok podnosi operaciju bez anestezije grizući usne. Snažan čovek, kad mnogo pati, zatvara se u svoju školjku da bi to prevazišao, da ne bi nekoga zabrinuo ili opteretio ostale svojim bolom.

Nauči da vičeš kad te nešto boli, i neka vika bude srazmerna tvom bolu. Ili će te naterati da mnogo patiš. Silno.

Treba naučiti da plešeš na groblju. Učiniti da cveće nikne iznad mrtvih. Prihvatiti poraz zato što poraz ne postoji. Postoji samo kraj svega. Ne uče nas da prihvatimo da onome što je važno ističe rok. Ne uče nas da je ponekad jedini poraz inercija da pustimo da se sve odvija dalje.

„Odmor ne znači spavanje, nego buđenje.“

si kod donošenja najvažnijih odluka u životu sam

Podjednako je važno znati kad treba govoriti kao znati kad treba zaćutati.“