Si Džej Tjudor

Dobar, bolji, najbolji. Nikad se ne zadovolji, već stremi da tvoje dobro bude još bolje, a ono bolje najbolje.“

Nikad se ne vraćaj. Ljudi to stalno govore. Sve se promenilo. Ništa neće biti onako kako pamtiš. Ne diraj u prošlost. Ovo poslednje je naravno lakše reći nego učiniti. Jer prošlost ima običaj da se vraća, da te progoni kao ružan san.

Ljudi kažu da vreme leči sve. Greše. Vreme prosto briše sve. Neprestano teče bez obzira na sve, nagriza nam uspomene i podriva stene patnje dok se ne razlome u komadiće i dalje bolne, no dovoljno male da se mogu podneti.

Ponekad mislim da čovek ne stari s prolaskom godina, već sa odlaskom ljudi i stvari do kojih mu je stalo.

Žaljenje je lično. Ne može se podeliti kao čokolada. To je tvoja i samo tvoja bol. Poput negvi oko nogu. Košulje od kostreti. Trnovog venca. Niko drugi ne može da oseti tvoj bol. To je samo tvoj put koji niko ne može da sledi, put posut slomljenim staklom koje ti sa svakim korakom kida krvave tabane. Žaljenje je najgore mučenje, koje nikada ne prestaje. Zatočen si u toj tamnici do kraja života.

Ponekad, međutim, nema drugog izbora osim pogrešnog.

Prošlost nije stvarna. To je samo priča koju sami sebi pričamo.

A ponekad lažemo.

možemo da se borimo protiv vremena. To je kao da pokušavaš da trčiš uz pokretne stepenice koje se sve brže spuštaju. Vreme je večito u pokretu, večito u poslu, neprestano briše sve za sobom, uklanja ostatke starog i donosi novo.

To je problem sa životom. Nikada ti ne šalje upozorenje. Nikada ti ničim ne nagoveštava važnost nekog trenutka. Da zastaneš malo i upiješ ga. Nikada ti ne daje na znanje da nešto vredi zadržati dok to ne nestane.