Harlan Coben

Tuga retko napada spreda. Draže joj je da ti se prikrade kad je najmanje očekuješ.

Svi smo tako luksuzno glupi kad nam u životu sve ide kako treba.

San je sastavljen od krhkih, a ipak neprocenjivih delova. Ne uništava se to tek tako. Kako je nezahvalno, sebično i izvitopereno kad ne shvataš koliko si srećan.

Postojala je Pejdž pre nego što je upoznala Arona. I Pejdž sada.

Aron Korval je bio ološ – očigledan, upadljiv ološ – a kada se spoje ološ i čistota, čistota se zauvek zaprlja.

Svi mi vidimo drvene ograde ili lepe fasade, dvoje nasmešenih roditelja, zdravu braću i sestre, sve to, a delom kapiramo da nemamo nikakvu predstavu o tome šta se događa iza zatvorenih vrata, da tu ima ljutnje i zlostavljanja, uništenih snova i upropašćenih očekivanja.

Prva pesma koju je Ingrid stavila na plejlistu izmamila mu je osmeh: „The Girl from Ipanema“, verzija iz 1964. u izvođenju Aštrud Žilberto.

Veličanstveno.

Sajmon zavrte glavom, još obuzet strahopoštovanjem prema ženi koja je nekako, od svih mogućnosti, izabrala baš njega. Sa čim god da ga je život suočavao, kuda god da je skretao ili na kakva god čudnovata račvanja da je nailazio na putu, ta činjenica – da je Ingrid izabrala njega – uvek ga je održavala u ravnoteži, ulivala mu zahvalnost, vodila ga kući.

Volim je. Volim je čitavim srcem. Ali ne poznajem neke delove nje.“

Pokušavao je da se priseti drugih trenutaka u toj bolnici, srećnijih trenutaka, Ingrid kako drži neko svoje novorođeno dete, ali ta slika nije htela da se zadrži. Trenutno je mogao da vidi samo tu Ingrid, slabu, bledu, ispijenu, više odsutnu nego prisutnu. Netremice ju je gledao i razmišljao o onome što mu je Ivona rekla o prošlosti i tajnama.

„Baš me briga.“

On izgovori to naglas svojoj komiranoj ženi.

Šta god da je ona učinila u prošlosti – pokušavao je da zamisli ono najgore: zločin, drogu, prostituciju, čak i ubistvo – oprostiće joj. Nije važno šta. Bez pitanja.

On ustade i prinese usne ženinom uvu.

„Samo mi treba da se vratiš, mila.

A onda je stvarno videla. Ceo slučaj poče da se sklapa. Takav je utisak imala. Kao da se uklopila čitava gomila onih velikih delova slagalice.

Kao Henrijeva polubraća/polusestre bilo je navedeno četvoro ljudi.

„Au, čoveče“, reče ona.

„Da.“

Prvi navedeni bio je Dejmijen Gors iz Mejplvuda u Nju Džerziju. Punim imenom. Tek tako. Ubijeni vlasnik salona za tetoviranje bio je polubrat Eleninog klijenta.

Ispod toga, takođe navedeni kao „polubrat“, bili su samo inicijali.

„A. K. sa severoistoka“, reče Elena. Nije joj trebalo mnogo da pogodi. „Aron Korval.“

„Verovatno.“

„Možemo li ikako da potvrdimo?“

„Radim na tome. Vidiš, sajt ne dozvoljava ljudima da se tek tako navode kao anonimni. Daje ti dve mogućnosti. Puno ime. Ili inicijali. Ali moraju da budu pravi. Rekao bih da polovina ljudi daje puno ime, a polovina ostavlja inicijale.“

Zatim, takođe naveden kao polubrat, bili su inicijali N. B. iz Talahasija u Floridi.

„Ima li načina da se tom N. B. uđe u trag.“

„Zakonitih nema.“

„A nezakonitih?“

„Ne baš. Mogao bih da mu pošaljem poruku kao Henri Torp, da vidim hoće li mi reći kako se zove.“

„Pošalji“, reče ona.

„To krši…“

„Hoće li moći da nam se uđe u trag?“

„Nemoj sad da se vređamo.“

„Onda pošalji“, reče Elena.

„Pali me kada natežeš pravila.“

„Super, sjajno. Treba i da kontaktiramo s nadležnim organima. Možda oni mogu da dobiju nalog na osnovu ovoga što imamo, ne znam.“

„Ne možemo da im damo to što imamo, sećaš se?“

„Dobro, u redu. Ali tog N. B., budemo li otkrili ko je, treba upozoriti. On bi mogao da bude sledeći.“

„Možda ih ima još.“

„Kako to misliš ’još’? Još čega?“

„Braće i sestara.“

„Kako to misliš?“, upita ona.

„Henri Torp je svoju DNK uneo na najmanje tri takva sajta.“

„Zašto bi to radio?“

„Mnogi to rade. U što se više baza podataka nalaziš, bolji su ti izgledi da nađeš krvne srodnike. Hoću da kažem da je on pronašao četvoro polubraće i polusestara samo na sajtu Ance-Story.Možda ih je negde drugde našao još, ne znam.“

„Ovo su sve polubraća i polusestre, jelda?“

„Tako je. Sa očeve strane.“

Ona letimice kliznu pogledom niz stranicu. „A ovaj poslednji tip, četvrti polubrat?“

„Šta s njim?“

„Naveden je kao Kevin Gejno iz Bostona. Jesi li ga proverio?“

„Da. I – dramska pauza – ovo je krupno. Jesi spremna?“

„Lu.“

„Gejno je mrtav.“

Očekivala je taj odgovor, ali ipak je ostala zatečena. „Ubijen?“

„Samoubistvo. Razgovarao sam s tamošnjim pandurima. Nema ničega sumnjivog u vezi sa slučajem.

Te večeri, međutim, mesec dana nakon što su ga upucali, kada je stigao, u Ingridinoj sobi bio je još neko.

On se sledio na vratima. Iskolačio je oči. Stavio je ruku na usta, ali i dalje su se čuli njegovi prigušeni krici. Osetio je kako mu klecaju kolena.

Tada se Pejdž okrenula i rekla: „Tata?“

A Sajmon je briznuo u plač.