Lusinda Rajli

„Zato, draga moja, jer žensko srce ume da bude nestalno i da voli više puta, a muškarci – iako su spolja manje osećajni – kad jednom zavole, vole zauvek.

U narednih četrdeset minuta slušala sam Toma kako svira veličanstven izbor omiljenih kompozicija, uključujući i prvi stav Violinskog koncerta u D-duru od Čajkovskog, i Tartinijevu Đavolju sonatu, i videla sam kako nestaje u drugom svetu, u koji ulazi svaki pravi muzičar kad svira.

A onda sam primetila nešto – da mu suze naviru na oči. I onim delom sebe, tako sličnim njemu, shvatila sam da čak i spolja najsamopouzdaniji ljudi postanu ranjivi kad se pitaju da li osoba koju vole isto tako očajnički voli njih. I da li ih želi i da li su joj isto tako potrebni kao ona njima.

starih knjiga, od onih za kakve sam sanjala da ću jednog dana imati dovoljno novca da ih skupljam, i koje će krasiti moje sopstvene police sa obe strane mog zamišljenog kamina.

Soba bez knjiga je kao telo bez duše,

Brak je izazov s kojim svi moramo da se suočimo.

„Oči su ti kao safirne zvezde što blistaju na noćnom nebu“

Svi mi mislimo da su naše greške najgore, jer smo ih mi napravili. Svi živimo s grižom savesti zbog naših postupaka

Zato, draga moja, jer žensko srce ume da bude nestalno i da voli više puta, a muškarci – iako su spolja manje osećajni – kad jednom zavole, vole zauvek

Ali, Majo, zar ne vidiš da su i jedno i drugo prosto prevozna sredstva? Služe praktičnoj svrsi, to su sredstva za postizanje nekog cilja. I kad bi sutra nestali u plamenu, lako bih ih zamenio. Meni je dovoljno što imam svojih šest živih umetničkih dela: svoje kćeri. To je jedino na svetu vredno čuvanja, jer ste nezamenljive. Ljudi koje voliš nezamenljivi su, Majo. Upamti to, molim te