Nil Gejmen

„Da li si oduvek bio ovakav?“

„Kakav?“

„Ludak. S vremeplovom.“

„A, ne. Prošle su silne godine dok nisam nabavio vremeplov.“

Strahovito sam želeo da mi se vrati juče.

Znao sam da odrasli ne bi trebalo da plaču. Oni nisu imali majke da ih uteše

tame je mnogo, tama je nepresušna. Vaseljena ima velike zalihe noći.

Koračam kroz tvoj život, a nepomično stojim na rubu sopstvenog.

ono što naučimo o sebi u tim trenucima, kad nam nešto povuče te okidače, jeste sledeće: prošlost nije mrtva. Ima stvari koje nas krajnje strpljivo čekaju u mračnim hodnicima naših života.

Međutim, još uvek se pitam koliko sam tu priču zaista ja napisao, a koliko je ona prosto čekala na mene, poput sivih stena što kao kakve kosti počivaju poviše brežuljaka Ostrva Skaj

A ono što naučimo o sebi u tim trenucima, kad nam nešto povuče te okidače, jeste sledeće: prošlost nije mrtva. Ima stvari koje nas krajnje strpljivo čekaju u mračnim hodnicima naših života. Mi

mislimo da smo nastavili sa životom, da smo ih odagnali iz uma, ostavili ih da se sasuše, da istrule, da ih odnese vetar; ali grešimo. One nas u tmini čekaju, treniraju, vežbaju svoje najopakije napade, one oštre, snažne i bezumne udarce u trbuh, ubijaju tako vreme dok nas put ponovo ne nanese na njih.

Svi mi nosimo maske. Zbog toga i jesmo zanimljivi.