Stiven Presfild

Vračara odgovori tako prigušeno ozbiljnim glasom da su morali da se napregnu da je čuju.
„Šta god ja i drugi mislili, ili ćemo tek misliti, o tom samoproglašenom apostolu, on jeste prorok iz koga govori nebesko nadahnuće. Njegove reči biće kraj Rimu. One moraju da stignu do svih koji su voljni da ih saslušaju.“
Čarobnica se tu okrenu Davidu.
„To je, mali“, reče mu, „moja žarka vera.“

naspram dečaka, pet-šest

„Borba. Sve se rađa usred borbe, čak i sama zemlja, i sve usred borbe i umire.“

ni obmanama ni samoobmanama.

Smesta je znao da će slediti tog čoveka. Učiće ono čemu ga on bude učio. Ispunjavaće ono što mu on bude zapovedao

u Gazi, i još jedna severnije, na obali, u Cezareji Maritimi, gde im je car dodelio zemlju. Naići na ovako samog vojnika bilo je zaista neobično. Od čega li taj čovek živi, pitao se David. Ko bi unajmio jednog samotnog pešadinca? Šta jedan sam čovek uopšte može da postigne?
Vojnik je i u ostalima u dvorištu izazivao znatiželju baš kao i u Davidu, pa su posle nekog vremena počeli da mu prilaze, najpre snebivljivo, a onda sve napadnije i nametljivije. Vozari su okupljali sve telesno snažne i sposobne za samoodbranu pri prelasku grebena na vrhu uspona sutra ujutru.
Da li bi i vojnik učestvovao? Da li bi pripomogao u okršaju s pljačkašima?
Da li bi, zapravo, bio voljan da predvodi četu?
Čovek je odbio.
Uzeo je svoju opremu i povukao se u prikrajak

ga je nehotice uvredio.

„U pustinji se“, reče mu Timotej, „pomaže svakome ko je u nuždi, jer svakome i samom pomoć može jednog dana biti nužna.“