Miomir Petrović

Ipak, moja žena je, videvši moje nezadovoljstvo, preporučila drugačiji put.

– Možda je ćilibar lažni trag. Milan Milivojević je želeo da dođeš do pravog pasusa. Sam kažeš da se ćilibar pominje samo u tom pasusu. Šta se još pominje?

Zgrabio sam svoj primerak Ognjene dece i u jednom dahu joj pročitao pasus. Uzeo sam papir i olovku i počeo da zapisujem toponime koji su se Neveni i meni činili kao mogući putokazi: Ali-paša, askeri, ribarski čamac, crkva Hristove krune od ružinog trnja, ruže, Georgije, Teodora, Raduna, rečni žal...

– Crkva Hristove krune od ružinog trnja... – Nevena je odsutno ponovila petljajući nešto po kuhinji.

– Jedino je sigurno da to nema nikakve veze sa rozenkrojcerima!

Na taj način bi ispalo da su pisci pretendenti na mesto i funkciju kosmotvorca, iako je za svakog pisca karakteristično da nikada ne bi napravio svet ni najmanje sličan ovome – pre svega, kada je neko zadovoljan životom i nesvestan tragične pozicije demijurga, tvorca, on se lepo zaposli u banci ili pošti, a ne zamajava se nesavršenošću sveta čiji je deo

Smatrao sam da je to stvar higijene, a ne ideologije.

, nije on mogao pričati ni o čemu drugom sem o svojoj strasti vladanja, o nadi da ga nikada, niko i ništa neće zaustaviti u vladavini i spustiti ga s trona. Nije on mogao izgovarati ništa drugo sem niz opravdanja za sopstvene zločine, pokušavajući da artikuliše i u zdrav razum odene jednu prostu, životinjsku, nakaznu ambiciju da se čovek izdigne iz samog života i postane nešto veće od života i bogova.