Antoan de Sent Egziperi

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во

Та­да се по­ја­ви ли­си­ца:
„До­бар дан“, ре­че ли­си­ца.
„До­бар дан“, уљудно од­го­во­ри ма­ли принц, окре­ну се, али не ви­де ни­шта.
„Ево ме ов­де“, из­у­сти је­дан глас, „под ја­бу­ком...“
„Ко си ти?“, упи­та ма­ли принц. „Вр­ло си ле­па...“
„Ја сам ли­си­ца“, ре­че она.
„До­ђи да се игра­мо“, пред­ло­жи јој ма­ли принц. „Та­ко сам ту­жан...“
„Не мо­гу да се играм с то­бом“, ре­че ли­си­ца. „Ни­сам при­пи­то­мље­на.“
„О, опро­сти!“, ре­че ма­ли принц. Али, раз­ми­слив­ши, он до­да­де:
„Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Ти ни­си одав­де“, ре­че ли­си­ца, „шта тра­жиш?“
„Тра­жим љу­де“, ре­че ма­ли принц. „Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Љу­ди“, ре­че ли­си­ца, „има­ју пу­шке и ло­ве. То је баш не­згод­но! Они има­ју и ко­ко­шке. Је­ди­но то их за­ни­ма. Тра­жиш ли ко­ко­шке?“
„Не“, од­вра­ти ма­ли принц. „Ја тра­жим при­ја­те­ље. Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„То је не­што већ одав­но за­бо­ра­вље­но“, об­ја­сни ли­си­ца. „То зна­чи ’ус­по­ста­ви­ти ве­зе’.“
„Ус­по­ста­ви­ти ве­зе?“
„На­рав­но“, по­твр­ди ли­си­ца. „Ти си за ме­не још увек са­мо де­чак сли­чан сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих де­ча­ка. И ни­си ми по­тре­бан. А ни ја те­би ни­сам по­треб­на. Ја сам за те­бе тек ли­си­ца на­лик на сто­ти­не хи­ља­да ли­си­ца. Али уко­ли­ко ме при­пи­то­миш, би­ће­мо ствар­но по­треб­ни јед­но дру­

при­пи­то­мим...“
„На­рав­но“, по­твр­ди ли­си­ца.
„Али сад ти се пла­че!“, ре­че ма­ли принц.
„На­рав­но“, од­го­во­ри ли­си­ца.
„Ти­ме, зна­чи, ни­шта не до­би­јаш!“
„До­би­јам“, ре­че ли­си­ца, „због бо­је жи­та.“
За­тим до­да­де:
„Иди сад опет да по­гле­даш ру­же. Схва­ти­ћеш да је тво­ја је­дин­стве­на на све­ту. За­тим се вра­ти да ми ка­жеш збо­гом, а ја ћу ти по­кло­ни­ти јед­ну тај­ну.“
Ма­ли принц оде опет да по­гле­да ру­же.
„Ви уоп­ште не ли­чи­те на мо­ју ру­жу, ви још ни­сте ни­шта“, обра­ти им се он. „Ни­ко вас ни­је при­пи­то­мио, а ни ви ни­сте ни­ко­га при­пи­то­ми­ле. Ви сте као што је би­ла мо­ја ли­си­ца. Би­ла је то обич­на ли­си­ца слич­на сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих ли­си­ца. Али ја сам од ње на­пра­вио сво­ју при­ја­те­љи­цу и она је са­да је­дин­стве­на на све­ту.“
Ру­жа­ма је би­ло вр­ло не­при­јат­но.
„Ле­пе сте, али сте пра­зне“, ре­че им он још. „За вас чо­век не мо­же умре­ти. На­рав­но, оби­чан про­ла­зник би по­ве­ро­вао да мо­ја ру­жа ли­чи на вас. Али она је са­ма ва­жни­ја од свих вас за­јед­но за­то што сам њу ја за­ли­вао. За­то што сам њу ја ста­вио под ста­кле­но зво­но. За­то што сам њу ја за­шти­тио за­кло­ном. За­то што сам због ње по­у­би­јао гу­се­ни­це (осим оне две-три што сам их оста­вио ра­ди леп­ти­ра). За­то што сам њу ја слу­шао ка­ко се жа­ли, хва­ли, или ка­ко по­не­кад чак и ћу­ти. За­то што је то мо­ја ру­жа.“
И он се вра­ти ли­си­ци.
„Збо­гом“, ре­че он.
„Збо­гом“, ре­че ли­си­ца. „Ево мо­је тај­не. Вр­ло је јед­но­став­на: чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“
„Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во“, по­но­ви ма­ли