Žoze Saramago

pitam političke ekonomiste i moraliste da li su već izračunali broj duša koje je neizbežno osuditi na oskudicu, mukotrpan rad, čemer, zaostalost, bestidnu neukost, bespoštednu bedu i krajnju nemaštinu kako bi se proizveo jedan bogataš.

Almeida Garet

(1799–1854)

Isuviše dobro je poznavala muškarce da bi ih volela.

U dvanaestom članu Povelje o ljudskim pravima stoji: „Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled.“ I još: „Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada.“ Tako je tamo zapisano. Ta povelja sadrži, pored ostalih, i potpis predstavnika Sjedinjenih Država, sledstveno tome, Sjedinjene Američke Države preuzimaju obavezu da poštuju i da ispune navode sadržane u toj povelji.

Odnese dve svinje, metnu ih na mulu s obe strane, opet bez glave, pa svinje, jašta, muli je trebala glava da gleda kud gazi.

Straža motri s osmatračnice, i jedan od njih veli drugom, kroz veseo, vojnički smeh, Ovo liči na kavez s majmunima, kad bih imao kikiriki, bacio bih im, bilo bi ludo, ala bi se podžapali. To kazuje da su neki žandarmi i putovali, znaju šta je zoološki vrt, vladaju pravilima sažetog uočavanja i hitre kategorizacije, pa ako oni kažu da su ovi bedni ljudi, učoporeni u areni za borbu s bikovima u Montemoru, isto što i majmuni, ko smo mi da im protivrečimo, a oni su uz to uperili svoje karabinčiće u nas, rekoh karabinčić jer mi se rimuje s pištoljčić, naopako bi bilo da kažem karabinčina zarad rime s pištoljčina, mada bi baš dobro leglo sa žandarmčinom, osim ako bi umesto žandarmčina kazao žandarmić ili žandarmče, a ima i toga. Pričamo radi priče, da nam prođe vreme, ili da ga zadržimo, u neku ruku mu time stavljamo šaku na prsa, moleći ga, Ne prolazi, ne pomeraj se, ako napraviš još jedan korak, zgazićeš me, ništa ti nažao nisam učinio. To je isto kao da sam se sagnuo, stavio ruku na zemlju i rekao joj, Stani, ne obrći se, hoću da se nagledam sunca još malo.

Ljudi su tako sazdani da čak i kad lažu delimično govore istinu, a ako nasuprot tome, žele da im iz usta pokulja čista istina, s njom uvek izmigolji i poneka laž, makar nehotice.

Sad ste nam pokvarili, već znamo kako će se završiti, Pa šta, i ljudi na kraju umiru, važan je sadržaj života kojim živimo ili ćemo živeti

Svršeno je sa spokojem kojeg nikad nismo ni imali

Čovek onda reče, Malo je nedostajalo da stignemo, ali spustio se pljusak, nije bilo velikog gneva u tim rečima, izviralo je iz njih nezadovoljstvo bez nade, kao da je kazao, neće kiša stati zato što meni smeta, ali ovo je već piščeva misao, možemo i bez nje.

Toliki predeli. Čovek bi ceo život mogao njima lutati a da sebe nikad ne pronađe, pogotovu ako se rodio izgubljen.