Borisav Stanković

била млада, лепа, и како остала удовица, још више се пролепшала, набујала а онако сама у свој великој, богатој кући преварила се и загледала у неког лепог, чувеног са своје лепоте т.з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање. А да опет, као што је и то обичај, удаду је за неког слугу, каквога блесастога, последњег у маали, исквариће се пород... И шта су могли друго?

А то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако шенуо, те да би после између се причали: како тај Беглер-бег, Док Менко био млад, тек се оженио, нов домаћин, кад је купио десетак у Менковом селу бацио око на његову жену. Менко са још некима ухватио бега и избио. Овај отишао, вратио се са заптијама, Менка везао, кућу му запалио и на његове очи обешчастио му жену којој после одсекао главу и бацио у крило везаном Менку.

прамдед, хаџи Трифун