Jasminka Stankov

Mi živimo na sceni i naša tela su deo te scenske interpretacije. Promenite interpretaciju i doživećete svoje telo na novi, drugačiji način.

Običan svet nas zavarava, i ta prevara ide tako daleko da mi sebe stavljamo u razne kalupe ne bismo li se sa njim uskladili.

Zadovoljiti se boljim snom nije dovoljno dobro – poboljšana iluzija je i dalje iluzija.

Sve dok je materijalizam jedino i opšte iskustvo, ljudsko biće ne može da dostigne sve svoje kreativne sposobnosti.

Ako na primer fizičko vežbanje umesto kao neki mučni zadatak počnete da posmatrate kao način poboljšanja svog fokusa i energije, vi kreirate novu interpretaciju.

Kao što kaže Buda (u prevodu na engleski S. Rinpočea), „Ova naša egzistencija je prolazna poput oblaka u jesen. Rođenje i smrt svakog bića su poput pokreta u igri. Život je samo bljesak svetlosti, poput munje koja se obrušava niz strmu planinu.“

Biti povezan sa svojim pravim ja u svakom momentu, donosi punoću života u našu svesnost.

Priče su stvar vezivanja. Mislimo na sebe, kao „ja sam X“, i onda se vežemo za to X kao deo svog identiteta.

Bilo koja verzija „ja sam X“ vodi u vezivanje i odanost prema X.

Kad bi se priče uzimale olako, mi bismo Velikog Getsbija ili Gospodara Prstenova doživeli kao kratkotrajnu zabavu i problema ne bi bilo. Ali problem ipak nije u priči; problem je u našem vezivanju za priču. Vezivanje falsifikuje doživljaj tako što ga zamrzava u mestu. Prošlost postaje teret. Sadašnji trenutak se gubi u gomili sećanja, verovanja i starih uslovljavanja.