Матеја Ненадовић

Одма нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за Ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије... Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу, тужити се и питати које зашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди, итд.

Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговађу. Ударимо на Тополу, гди нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговађу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније.

Зато треба нашим калуђерима благодарити, што су нам монастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни.