Domeniko Starnone

Mogao sam da predajem, učim, govorim u javnosti o svojim knjigama, sarađujem sa časopisima i dnevnim listovima, nisam morao da se plašim kako ću iz nehata prouzrokovati ili produbiti rane u porodičnom organizmu upravo u trenutku kada sam se trudio da se javna slika o meni učvrsti i postane neranjiva.

Taj poljubac je zvanično označio početak naše veze, koja je trajala oko tri godine i koju su obeležili zahtevi za potpuno uzajamno posedovanje, nikad zaista ispunjeni, i napetosti čiji su ishod bili uvrede, plač i otrovne strele.

Tamo jesu bili naši poznanici, i devojka iz Arla, ali su oni bili nebitne figure, bilo je važno to što smo se stalno voleli i gurali jedno drugo od sebe.

Izgleda da smo bili ubeđeni kako će nas žestina s kojom smo sve vreme unosili zbrku u svoj odnos na kraju pretvoriti u par kakav treba da budemo, ali se taj cilj, umesto da se približava, udaljavao.

sada smo se plašili zato što smo tako mogli da izgubimo jedno drugo. I mislim da nas je upravo taj strah odmah posle toga podstakao da potražimo način na koji ćemo zauvek učvrstiti našu uzajamnu zavisnost.

Tereza je, kad se sve sabere, bila neposlušna i svadljiva devojka

Tereza je imala višak životne snage, i kad bi se ona izlila, nijedna brana nije mogla da je zadrži. To je bilo lepo i osećao sam čežnju, povremeno bih poželeo da je ponovo vidim.

Terezu nisam nikad ničemu učio, iako je deset godina mlađa od mene, iako mi je bila učenica u toj istoj gimnaziji u kojoj sam i dalje predavao. I ponekad sam bio ogorčen zbog toga, činilo se da se rodila naučena, dok je Nadija bila zatvorena u krug maleckog prečnika iz koga se nikad nije usudila da izađe.

Nedelju dana pre venčanja sreo sam Terezu. Upravo sam bio izašao iz škole i išao sam prema kolima ćaskajući sa trojicom učenika kad je naišla na vespi s drugog kraja ulice i viknula, usporivši: Pjetro, barabo jedna, još si živ.

Tereza je, međutim, rekla kako zna jedan novi restoran u kome spremaju odlične arančine
*
i bespogovorno je, po svom običaju, uzviknula: penji se, pet minuta, jedemo i vraćam te do kola.

Pogrešio sam što sam je poslušao. Za samo nekoliko sekundi obnovila se stara prisnost naših tela, prepoznao sam miris njene kose, pošto su joj pramenovi virili iz kapuljače, ponovo sam čuo njen glas koji je vetar odmah odneo: ne drži me za bokove, glupane, pašćemo. Uvek mi se dopadalo kad me je vozila na vespi.