Peter Handke

„Žensko rumenilo“, čak i u radosti, jer se te radosti trebalo stideti; u tuzi ne bledite, nego pocrvenite i, umesto da vam grunu suze, obliva vas znoj.

Osećali ste se slobodni – ali to niste mogli da ispoljite.

U svojoj bespomoćnosti držala se uspravno, i postala je pritom viša od sebe same. Postala je povredljiva i prikrivala je to strašljivim, prenapregnutim dostojanstvom iz kojeg se pri najmanjoj uvredi odmah panično javljalo bespomoćno lice. Bilo je sasvim lako poniziti je.

Nije, dakle, postala ništa, a nije ni moglo od nje nešto više da postane – to joj nije trebalo čak ni predočavati. Već tada je govorila „u ono moje vreme“, mada joj je bilo jedva trideset godina. Do tog vremena nije ništa „prihvatala“, sada su životni uslovi postali tako bedni da se prvi put morala urazumiti. Postala je razborita mada ništa nije razumevala.

Postala je neutralno biće, otuđivala se u svakodnevnim tričarijama.

Reč „siromaštvo“ bila je lepa, na neki način plemenita reč. Iz nje su odmah izvirale predstave kao iz starih školskih knjiga: siromašan, ali čist. Čistunstvo je siromašne činilo sposobnim da žive u društvu. Socijalni napredak zasnivao se na vaspitanju o čistoći; ako su bednici postajali čisti, „siromaštvo“ je bivalo obeležje časti. Beda je tada, za one koje je pogodila, bila samo prljavština asocijalnih u nekoj drugoj zemlji.

„Uvek sam morala da budem jaka, a htela sam najviše da budem samo slaba.“

„Svoju tajnu odnela je sa sobom u grob.“

Te noći je sama stajala u predsoblju s knjigom u rukama; svetlarnici na ravnom krovu iznad nje pucketali su od snega. Poče da čita: „Au pays de l’idéal: J’attends d’un homme qu’il m’aime pour se que je suis et pour ce que je deviendrai.“ Pokušala je da prevede: „U idealnoj zemlji: od muškarca očekujem da me voli zbog onoga što jesam i zbog onoga što ću postati.“ Podigla je ramena.

Bruno je sastavljao stihove onako za sebe:

„Bol je poput propelera,

al’ te nikud odvest’ neće

propeler se samo u mestu okreće.“