Džilijen Flin

Šta bi bilo kad bi bilo, u glavi mi je odzvanjao tetka Dajanin glas. Te reči proganjale su me kroz celo detinjstvo, stalni podsetnik da ništa nikad ne ispadne kako treba, ne samo za mene već za svakoga, i zato je neko izmislio takvu izreku. Kako bismo svi mi znali da nikad nećemo dobiti ono što nam treba.

„Ljudi misle da sam loša majka, eto zašto se ovo događa.“
„Niko ne misli da si loša majka. Što se mene tiče, ti si superžena: održavaš farmu, svaki dan šalješ četvoro dece u školu i ne piješ četiri litre burbona kako bi to postigla.“

Ben je pomislio da je to ono po čemu možeš da napraviš razliku među većinom ljudi. Ne radi se o tome da li si ljubitelj pasa ili mačaka, da li navijaš za Kanzas Siti Čifse ili Denver Bronkose. Svodilo se na to da li vam je stalo do novčića od četvrt dolara. Za njega je četiri novčića od četvrt bilo jedan dolar. Šaka novčića bila je ručak.

Dejovi ipak još neće izumreti. Zapravo cvetaju, s ovom lepom visokom devojkom koja liči na mene, ali ima sve prste na rukama i nogama i nema moj košmarni mozak. Iz mene je navirala bujica pitanja: Da li ima slab vid kao Mišel? Da li je alergična na jagode kao moja mama? Da li ima slatku krv kao Debi pa je živu izujedaju komarci i celo leto smrdi na autan? Da li je ćudljiva kao ja, povučena kao Ben? Da li je manipulativno nevinašce kao Raner? Kakva je, kakva je, reci mi kako sve liči na nas Dejove i podseti me kakvi smo mi bili.

nikad, nikad nikog ne puštaj ranije. I nikad nikog ne puštaj kasno.“

Osećam negde unutra bolju verziju sebe – skrivenu iza jetre ili zakačenu za komad slezine u mom zakržljalom detinjem telu – Libi koja mi govori da ustanem, uradim nešto, odrastem, nastavim sa životom. Ali zloba obično pobedi.

Videla sam da pokušava da se još više umiri.

Ima nečeg uznemirujućeg u tome kad vam se vraća sećanje na nešto toplo, a vama je sasvim hladno.

Prosto je uznemirujuća moja sposobnost da zadržavam i pohranjujem u sebe. U podrumu mog stomaka leže stotine boca prepune besa, očaja i straha, ali to nikad ne biste rekli kad me pogledate.

Bio je to užasni obrnuti preobražaj iz bajke. Za samo nekoliko godina, stara Ejmi, stalno nasmejana, opuštena devojka, bukvalno je zbacila sebe, gomilu kože i duše, na pod, a iz nje je iskoračila ova nova, nabusita, ogorčena Ejmi. Moja žena više nije bila moja žena već čvor bodljikave žice koji me čika da ga razmotam, a ja i moji debeli, otupeli, nervozni prsti nismo tome bili dorasli.