Dejvid Bruks

Knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“, napisao je Kafka.

Naše društvo je postalo zavera protiv radosti. Previše je naglašavalo individualistički deo naše svesti, koji nas čini zasebnim i razdvaja od drugih ljudi, naglašavalo je onaj razum pojedinca, a premalo delove svesti koji stvaraju veze, premalo srce i dušu.

Radost podrazumeva određeno transcendiranje sebe.

Sreća nas čini zadovoljnima, ali radost nas preobražava.

Prvo, tu je fizička radost. Postoje trenuci kad obavljate neku fizičku aktivnost, često u istom ritmu s drugim ljudima, kad ste potpuno obuzeti njom, i tad doživljavate flou.

Sledeći nivo radosti jeste zajednička uzavrela energija, slavljenički ples.

Treći nivo radosti je nešto što bi se moglo nazvati emocionalna radost. To je iznenadna preplavljenost ljubavlju koju otkrivamo, na primer, na licu majke kad prvi put vidi svoju tek rođenu bebu.

Radost je mesto susreta, duboke namere i samozaborava, telesna alhemija onoga što je u nama u zajedništvu s onim što je naizgled izvan nas, ali sad nije nijedno od toga, već postaje živa granica, glas između nas i sveta: ples, smeh, ljubav, dodir kože, pevanje u kolima, muzika u kuhinji, tiho nezamenjivo i prijateljsko prisustvo ćerke.

Četvrti nivo radosti jeste duhovna radost. Ponekad radost ne dolazi kroz pokret, kroz ljubavi, nego potiče iz neočekivane veze s nečim što se čini bezgraničnim, s čistim duhom.

nivo radosti jeste transcendentna radost, osećaj jedinstva s prirodom, s univerzumom, s bogom.