Viktor Igo

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

gubilište nije mašina, gubilište nije nepomičan mehanizam od drveta, gvožđa i konopca. Ono je kao neko biće koje ima ni sam ne znam kakvu mračnu poduzimljivost; reklo bi se da ta sprava vidi, da ta mašina čuje, da taj mehanizam razume, da to drvo, to gvožđe i ta užad hoće. U užasnom bunilu, u koje njegovo prisustvo baca dušu, gubilište izgleda strašno i umešano u ono što izvršuje. Gubilište je saučesnik dželatov; ono ždere; ono jede meso; ono pije krv

: „Nisam verovao da je to tako čudovišno. Krivi smo što se toliko udubimo u božanski zakon pa ne primetimo zemaljski zakon. Smrt je samo u božjim rukama. S kojim pravom ljudi diraju u tu nepoznatu stvar?“

Prvo, on se sada grozio ove kuće u kojoj je video, iz takve blizine i u celom njenom najodvratnijem i najsvirepijem razvoju, jednu društvenu rugobu koja je, možda, još užasnija od rđavog bogataša – rđavog siromaha.

Gomila je sklona da primi gospodara. Iz njene mase taloži se apatija. Gomila se lako smesti u poslušnost. Treba pokretati, gurati, drmati ljude samom blagodeti njihova oslobođenja, vređati im oči istinom, bacati im svetlost strahovitim pregrštima. Treba da i sami budu pomalo zgromljeni svojim sopstvenim spasom; to sevanje ih budi. Zato su potrebna zvonjenja na uzbunu i ratovi. Potrebno je da veliki borci ustanu, da osvetle narode svojom smelošću, i da prodrmaju ovo jadno čovečanstvo koje svojom senkom zaklanjaju božansko pravo, carska slava, sila, fanatizam, neodgovorna vlast i apsolutna veličanstva; tu gomilu koja glupo posmatra, u njihovom sutonskom sjaju; ove mračne trijumfe noći. Dole tiranin! Šta to? Na koga mislite? Zovete li Luja Filipa tiraninom? Ne; kao ni Luja XVI. Oni su obojica ono što istorija obično zove dobri kraljevi; ali se načela ne cepkaju, logika istine ide pravce, istini je svojstveno da se nikom ne dodvorava; nikakvog, dakle, popuštanja; svako krnjenje čovekovih prava mora biti suzbijeno; u Luju XVI je božansko pravo, u Luju Filipu je Burbonac; obojica predstavljaju u izvesnoj meri konfiskaciju prava, i da bi se zbrisalo opšte nasilje, treba se boriti protiv njih; to je potrebno jer Francuska je uvek započinjala. Kad gospodar padne u Francuskoj, on padne svuda. Jednom rečju, ima li pravednije stvari i, prema tome, ima li uzvišenijeg rata nego kad se uspostavlja društvena istina, kad se slobodi daje njen presto, kad se daje narod narodu, kad se daje čoveku suverenitet, kad se purpur ponovo meće na glavu Francuske, kad se uzdižu u celini razum i pravda, kad se zatire svaka klica antagonizma davanjem svakoga samome sebi, kad se uništava prepreka koju kraljevstvo postavlja ogromnoj i sveopštoj slozi, kad se ljudski rod izravnava s pravom? Ovakvi ratovi stvaraju mir. Još se nadnosi nad svetom ogromna tvrđava od predrasuda, mraka, sa svojim kulama mržnje. Treba je oboriti. Treba srušiti tu čudovišnu masu. Pobediti na Austerlicu velika je stvar, uzeti Bastilju ogromna je stvar.

Lepe devojke slatko proćerdavaju same sebe.

„Prijatelji, upamtite što ću vam reći, niti ima rđave trave niti rđavih ljudi. Ima samo rđavih odgajivača.“

Pravičan čovek mršti obrve, ali se nikada pakosno ne osmehne. Mi razumemo srdžbu, ali ne zlob

Vera, to je čovekova potreba. Teško onom koji ni u šta ne veruje!

Treba, doista, da ima onih koji se uvek mole za one koji se nikad ne mole.