Ana Grigorjev

frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.
Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.

Miruj, miruj, srce moje, neka čas rastanka bude sladak.
Neka ne bude smrt, nego savršenstvo.
Neka se ljubav istopi u uspomeni, a bol u pesmi.
Neka se let kroz nebo završi sklapanjem krila nad gnezdom.
Neka poslednji dodir tvojih ruku bude nežan kao noćni cvet.
O, miruj, miruj, divni svršetku, za trenutak samo, i kaži svoju poslednju reč u ćutanju.
Klanjam se pred tobom i podižem uvis svetlilo svoje, da ti osvetlim put tvoj.

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikad ne uzimaš što bi trebalo.