Dobrica Ćosić

Па зар ти мислиш да се ја за краља борим! За оног балавца кога су одвукли у Лондон, кога не бих ни за чобанина узео. Ако му престо треба, нека се бори сам, нека узме пушку, мајчина му! Ни за Југославију се ја не борим, Адаме. Да је наша држава нешто вредела, не би пропала за недељу дана. Ја сам четири године, заједно с тобом, гинуо за државу и краља, и више ни кап пилеће крви не дам за њих. Даваћу им само порез, и то што мање могу. Земљу ја браним, Адаме. Земља је све. Да нема земље, шта бисмо памтили, да не наслеђујемо земљу, не бисмо знали ни ко нам је отац и деда био. За земљу, моју земљу, моје њиве и винограде, за моје се ја борим. Само за моје. Да навек остане моје и мог Милоша. Крв ћу за то да проспем, све ћу да сатрем. Нећу жив да дочекам власт комуниста и твога сина. Запамти, поручи му.

Кад мењаш огњиште, и нарав ти се мења. Кад теби отимају, и ти отимаш. Веруј ми, у злу су сви људи зли.

Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.

У младој шуми све су букве лепе, али увек има једна на коју птице слећу.

Имање и богатство које сам ја наследио било је моје само док се Душан није родио. Мене се не тиче хоће ли он имање да растури на певачице и карте, или ће га дати у колхоз. Нека учини шта му је воља. То је његово.

Велика је несрећа то што ти говориш.

Шта је нашој деци срећа а шта несрећа, то ми, очеви, не можемо да знамо. За тридесет година далеко смо један од другог. А ни у једној недељи два дана нису иста. Ја свом сину нисам дужан срећу. Само сам му верност дужан. Верност, и ништа више.

Од локомотиве се чује: „Свјати Боже, свјати крепки…“ Згледају се, неми.

Студентски хор Обилић пева своју последњу песму, закључују сви.

Зар су све наше песме отпеване? – пита се гласно Данило Историја.

Јесу. Остало је само Оpело – каже Бора Пуб.

Иван посматра другове: ко ће погинути? Од неког је чуо, или је негде прочитао: у очима предсмртника види се смрт.

кафана је, часна реч, наша национална светиња. Кафана је српска победа над Турцима. То је наша једина установа слободе.

– Па кафана је, часна реч, наша национална светиња. Кафана је српска победа над Турцима. То је наша једина установа слободе.

Па све се наше грађанске судбине, мој буразеру, у кафани зачињу и у њој окончавају. Ту се тргује, води политика, оснивају странке, смењују владе и династије. Ту се женимо и убијамо, веселимо док не поцркамо, пишемо патриотске и љубавне песме, пропадамо.