Kao senka na zidu

Od svog prvog izdavanja 25. maja 1973. album se do danas prodao u preko 16 miliona primeraka i tako postao najprodavanija instrumentalna ploča ikad.

Hiljadama godina traje rat između Raja i Pakla. Hiljadama godina mi uništavamo, korumpiramo, kvarimo, izvitoperujemo Njegovu volju i Njegov naum, i opet, sve to nekako nije dovoljno. Kao da još uvek nema dovoljno ljudskog mesa da se njima napune uvek pohotno gladna usta Pakla. Kao da nema dovoljno duša koje će zauvek progutati adski plamen. I koliko god sve to dobro radili, koliko god bili lukavi i pokvareni, na kraju, o koncu svega, ipak se nađe neko da podigne ruke ka nebesima...

Tako Njegova volja trijumfuje.

I dok postoji taj Jedan, to slabašno, ograničeno, ubogo ljudsko biće, dok postoji plamičak vere u njemu, mi ćemo kušati gorčinu poraza duboko u sebi svesni da smo još uvek, na ovaj ili onaj način, Njegove sluge. Sredstva u postizanju nekog višeg cilja. I da ćemo biti odbačeni, onog trenutka kada ljudska rasa, ili bar onaj njen deo koji za to bude sposoban, konačno dostigne božansku čistotu i bezgrešnost. To je ono što me najviše poražava. I najviše razgnevljuje. Mi postojimo samo zbog ljudskih bića, i naša sudbina je neraskidivo vezana za njih. Kada On pošalje svojih sedam anđela i kada se otvori sedam pečata, kada otpočne Armagedon, neće nestati samo Zemlja već i Pakao, jer bez ljudi i njihovih grehova on više neće imati razloga da postoji.

Pitati se, sasvim logično, zašto stolećima vodimo borbu za koju znamo da je unapred izgubljena? Zašto to radimo kada će nas svejedno stići kazna večnog nepostojanja? Odgovor je vrlo jednostavan.

Zato što je i to Njegova volja.

I zato što čak i mi moramo da joj se povinujemo.

Smešno je to da su se ljudi oduvek plašili nas, a ne anđela.

Plašili su se našeg opakog izgleda, naših smicalica, naših laži... Kada bi znali koliko su zaista moćni ti likovi sa nevidljivim krilima čija pitoma lica ispod oreola brižno gledaju svet, premrli bi od straha i pali ničice.

Pink Floyd su nešto petljali sa stvarima koje ne razumeju, ali to je glupavoj publici izgledalo primamljivo pa su kupovali njihove ploče naivno verujući da u svom tom misticizmu zaista ima nečeg ozbiljnog.

Kamenje se kotrljalo, ne samo na rokernol sceni, već u čitavom svetu, bez daška vetra i bez đavoljeg nagovora... Satanizam je postao in, skupa zabava za blaziranu snobovštinu, umišljene intelektualce i ludake. Kasnije je čak nastao i poseban muzički pravac, jedan moj kolega mu je nadenuo adekvatan naziv "Crni metal". Sve mi je to bilo smešno, svi ti likovi i njihova bespotrebna teatralnost i transparetnost rođena iz puke sujete i potrebe da se šokira malograđanština. Čemu cela ta maskarada i glupiranje? Iscrtavanje pentagrama, paljenje sveća, prizivanje, rituali, krvne žrtve, katarzična muzika... Sve to je apsolutno nepotrebno. Dovoljno je počiniti nešto što ljudi inače čine.

Slagati, ukrasti, prevariti...

I mi smo tu.

Kapirate?

Dovoljno je biti čovek.

"Nikad nemoj da potceniš ljude i njihovu samodestruktivnost. Štaviše, oslonjaj ste što češće na nju."

Urilo ili Juriel, kako ga zovu ovde na ostrvu.
Zvezdonoša.
On je prosvetitelj neverujućih. Njegova misija je zato delikanta. I način na koji je sprovodi se da najbolje opisati onom čuvenom sentencom: "God moves in mysterious ways..."

Jegudil je Slava Božja, on se stara o ljudima koji zaista veruju i određuje im nagradu na onom svetu. Nosi zlatni venac u desnoj ruci, a u levoj - trostruko spleten bič.
Varahil je Blagoslov Božiji, nosi odeždu posutu belim ružinim cvetovima, donosi ljudima blagodat...
I na kraju, tu je i Serafim čiji smo lik videli na ikoni.

Mihailo, vojvoda nebeske vojske. On je bio načelnik svih devet anđeoskih činova, neka vrsta vrhovnog komandanta.
Gavrilo je bio vesnik Božjih tajni, a Rafailo je utešitelj žalosnih i iscelitelj bolesnih.
Salatil je anđeo molitve,

Salatil je anđeo molitve, deluje skrušeno i smerno, ali ne dajte da vas to zavara...