Bogorodičina crkva u Parizu

Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi.

Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite.

Tragičan požar u kome su 15. aprila 2019. mnogi delovi Bogorodičine crkve (na francuskom Notre Dame) u Parizu trajno uništeni ili teško oštećeni vratili su u Francuskoj u žižu čitalačkog interesovanja roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa.

„Zar život nije čudna drama u kojoj se mešaju dobro i zlo, lepo i ružno, visoko i nisko?“

Jer ljubav je kao i drvo; ona niče sama od sebe, duboko širi svoje žile po celom našem biću, pa često zeleni čak i na smrvljenom srcu.

Preveliki bol, kao i prevelika radost, stvar je preterana i traje malo.

Svaka civilizacija počinje teokratijom a završava se demokratijom.

Medicina je kći snova. – Jamblikus
162

Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će se obnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan.

Ako se ovako i dalje bude radilo, Pariz će se obnavljati svakih pedeset godina. Zato se istorijski značaj njegove arhitekture i gubi svaki dan. Spomenici u njemu bivaju sve ređi i ređi, i čisto vidite kako malo-pomalo propadaju, tonu u kuće. Naši očevi imali su Pariz od kamena; naši sinovi imaće Pariz od maltera.