Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Дух мог оца, у оклопу? Не. Није добро све.

Да подвала није? Што већ није ноћ!

Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела

открити се ма их земља крила цела!

Кад је племић луда,
на лудило треба мотрити му свуда.

Ако се удаш, даћу ти ову клетву за свадбени дар: Буди невина као лед, чиста као снег – нећеш измаћи клетви. – Иди у манастир, иди! Збогом! – Али ако баш хоћеш да се удаш, пођи за будалу. Јер паметни људи знају врло добро каква чудовишта46 правите ви од њих. У манастир! Иди, и то брзо. Збогом!

Да, ако сте поштени и лепи, ваше поштење не би требало да допусти вашој лепоти да се дружи с њим.

која су ту већ него да летимо
онима другим, непознатим још?
Тако свест страшљивце прави од свих нас;
и тако природној боји одлуке
бледило мисли дâ болешљив лик.
те предузећа велика и смела
отуда криво окрену свој ток
и губе име дела.

Бити ил’ не бити? – питање је сад.
Је л’ лепше у души трпети
праћке и стреле судбе обесне,
или на оружје против мора беда
дићи се, и борбом учинити им крај?
Умрети – спавати – ништа више – реци,
да спавањем се сврши срца бол
и хиљада животних потреса
и наследних месу, ето то је циљ
и предано му тежи ти. Умрети,
спавати – спавати – можда сањати!
Да, ту је чвор! Јер у том спавању
смртном какви би снови могли доћи
кад живота ово клупче одмотамо?
Ту морамо стати; то је обзир тај
што беди нашој продужава век!
Јер ко би подно светске шибе, руге,
неправде силних и злоставе гордих,
бол презрене нам љубави, насиља,
и обест власти, понижења која
од невредних трпи стрпљива заслуга –
кад сам себи можеш слободу да даш
и голим ножићем? Ко би вукао
товар, под умором живота стењући
и знојећи се да страх
не буни од нечег по смрти, до тајне
земље, с чијих међа још ниједан путник
вратио се није? То нам вољу збуни,
и чини да радије подносимо зла

Нâс
пијанцима зову и надимак свиње
придевају нам имену. И то
ма како знатним нашим подвизима
одузима славе и језгро и срж.

Па ово мало савета упиши
у сећање. Не дај мисли језика,
ни дéла каквој мисли незгодној.
Дружеван буди, ал’ никада прост;
кад пријатеља имаш опробана,
челичном алком за срце га вежи;
ал’ стиском руке не жуљи свој длан
са сваким новим, жутокљуним другом.
Клони се кавге; ал’ дође ли баш,
држањем улиј противнику срах.
Свима слух поклони, реткима свој глас.
Прими суд од сваког, а за се чувај свој.
Кол’ко кеса даје, богато се носи,
ал’ не кô кицош – лепо, не шарено,
јер одело често одаје човека.
Они у Француској из друштва највишег
имају за то укус најбољи.
Нит буди дужник, нит поверилац;
дуг често губи и себе и друга,
а зајам тупи оштрицу штедљивости.
Ал’ прво: буди веран себи сâм,
и онда ће доћи, кô за даном ноћ,
да нећеш бити кривац никоме.

Зато знај да нас страх најбоље штити
а младост ће често против себе бити.