Kraljevstvo pepela

Evalinino lice sijalo je od žestine svih žena koje su živele pre njih, čak do vilinske kraljice čije oči nose i jedna i druga.

Ti se ne predaješ.

krvne loze. Ta snaga teče kroz tebe. Živi u tebi.

Izraz Evalininog lica bio je potpuno nepokolebljiv. Ti si moja kći. Potomkinja si dve moćne

Njena majka spusti avetinjsku šaku preko Elininog srca.

Bitna je snaga ovoga. Bez obzira na to gde si, bez obzira na to koliko daleko, ovo će te odvesti kući.

Ona se nagnu ka majčinom dodiru, kako bi ga bolje osetila.

Moraš biti hrabra još malčice, i zapamti…

moraš biti hrabra još malčice, moje Plamensrce.

Bila si vrlo hrabra, rekla joj je majka. Bila si vrlo hrabra, veoma dugo.

Plamensrce, zašto plačeš?

Elin nije mogla da odgovori.

Plamensrce.

Te reči su bile samo nežan dodir po njenom obrazu. Plamensrce, zašto plačeš?

Odnekud daleko, duboko u njoj, Elin prošapta tom zraku sećanja: Zato što sam se izgubila – i ne znam kuda da krenem.

Neko veoma mudar rekao mi je da Terasen nije puko mesto, već ideal. Dom svim lutalicama i onima kojima treba neko da ih dočeka širokogrudo

Sto dvadeset prvo poglavlje