Godine koje su pojeli skakavci

Sećanje i jeste tu da priču menja.

Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek istoj. Tek kad vreme prođe, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.

Za čitaoca je dnevnik gotovo delo, završen život. Za njegovog pisca to je – kao i on sam – život u življenju, delo u nastajanju. On liči na kaleidoskop čije se šare neprestano menjaju i nikad ne ponavljaju, premda smo svesni da uzor mora postojati i da je samo njegovo zametnuće od našeg života učinilo nešto više od – kopije. Stoga je i dnevnik koji se stalno ne popravlja, u traženju konačne forme, poslednje istine, najveće moguće srodnosti s izgubljenim modelom – mrtav, kao i život koji se ne živi.

No, ako gubitak identiteta prihvatimo, ako se pomirimo s tim da se, za razliku od fizičkih, naši duhovni otisci prstiju neprestano menjaju, da smo mi pre zajednica ličnosti nego ličnost, pre družina nepodudarnih krivaca kožom osuđena na isti zatvor nego jedinka koja večitu robiju izdržava u samici svog duha i svoje kože, ako se, dakle, s ovim saznanjem srodimo, za utehu dobijamo mogućnost da živimo više života, redovno sukcesivno, ponekad i naporedo, onoliko, u stvari, koliko različitih ljudi uspe u nas da stane a da nas ne odvedu u ludilo.