Devojka iz severnog Rima

Čak i kad ćutimo, možemo uticati na izbore drugih ljudi. Možemo biti primer nekome. Možemo biti inspiracija.

Osoba koja ode ponese sa sobom deliće vas, vaše priče koju ste možda rekli i poklonili samo njoj.

Još nešto sam danas naučio: naše vreme je dragoceno. Treba biti svestan svega onog što ne vredi činiti.

Ima trenutaka u kojima bi se bilo koja rečenica zaustavila na kilometar razdaljine od onog što osećate i što biste želeli da izrazite.

„I ja sam bio, poklonio sam kartu Sari.”

„Ja sam išla sa svojom prijateljicom Benedetom. Možda smo bili blizu.”

„Ne. Nisam te video.”

„Ne možeš da tvrdiš. Nismo se znali.”

„Primetio bih te.”

„Buum! Među šezdeset hiljada ljudi!”

Želim da joj kažem da ljude ne moraš da poznaješ da bi ih prepoznao. I da jedinstvene čovek odmah uoči. Sigurno. Čak i na punom stadionu. Ali ne kažem joj to. Nasmešim se.

Jer za pijanstvo je dovoljno da popijete mnogo od svačega, čak i baru, za uživanje na moru vam može biti dobra i plaža u Riminiju, ali za prijatelje ne. Njih morate da izaberete i čuvate. Oni su jedinstveni. Kao snežne pahulje. Nikad ne može

Svaki dan je novi početak. Svakog dana treba da se zaljubljujem u Saru i njen osmeh. A onda se vratim na mesto.

Ona ima hrabrosti da radi ono čega se plaši, empatiju da se raduje tuđoj sreći i tako je lepa da od jednog njenog pogleda staje srce, a od jednog osmeha ponovo počinje da kuca.

ljubav je takva, ni najlepša osoba na svetu ne može je izbrisati.

Postoji pojava suprotna od deža vija, zovu je žeme vi. Dešava se kad sretnete iste osobe ili posećujete ista mesta stalno, ali svaki put kao da je prvi. I ako moram da se koncentrišem na ono što sam upravo naučio, mogu da zaključim da nije neophodno da se ljudi poznaju da bi se prepoznali. Možda sam već hiljadu puta video Devojku iz severnog Rima, ali se ne sećam. Inače nema objašnjenja za ovo što osećam, kao da je preda mnom neko ko me čita i recituje napamet. Neko ko vidi lepotu tamo gde je vidim i ja.