Američki psiho

Ni na pamet mi nije palo da bi moja knjiga mogla da naiđe na ovakav prijem, i ja to i dalje ne razumem. S druge strane, nisam ni pokušavao da Američkim psihom uvećam broj svojih ljubitelja, jer roman i ne pišete zbog hvalospeva ili misleći na svoju publiku. Roman pišete zbog sebe samoga, i sami se sa sobom i svojim perom dogovorite šta je to što vas intrigira.“ Elis je istom prigodom istakao da svih tih godina dok je radio na ovoj knjizi nije znao koliko će ona postati nasilna ali mu se činilo da će Bejtmen (Patrik Bejtmen, glavni junak Američkog psiha) opisivati svoja brutalna zlodela istim onim hladnim tonom i uz obilje preteranih detalja kao što opisuje i svoju odeću, svoje obroke, treninge u teretani…

Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris

Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao.

počeo je i da čupa obrve, kako sam primetio. Više nema samo jednu.

„Imam“, uzdiše ovaj. „Ako su svi tvoji prijatelji kreteni, da li je onda zločin ako ih izrokaš magnumom 38 ili je to božjih ruku delo?“

Moj život je pravi pakao

ispunjava me nekom neopisivom stravom.

Tada mi pažnju zaokupi priča o bliskim susretima s nekim bićima koja su pola glodari a pola ptice – u stvari to su golubovi sa glavom i repom pacova – koja su otkrivena duboko unutar Harlema, a sada se polako šire prema gradu.

Njegove oči se pune suzama, moje se, kao vođene radarom, lepe za crveni lamborgini koji stoji parkiran uz ivicu trotoara presijavajući se ispod svetlosti uličnih svetiljki. Moram da se zaustavim, tresu me one tablete koje sam popio i sve oko mene nestaje: uplakani klošar, crna deca na kreku koja repuju uz zvuke trešteće ritam-mašine, jata golubova koja lete iznad grada u potrazi za mestom za odmor, sirene ambulantnih kola, taksiji koji trube, jedna riba koja ne izgleda loše u haljini Betsi Džonson, sve to bledi kao slike koje se ritmično smenjuju, ali polako, kao na filmu – sunce zalazi, grad tone u pomrčinu i sve što sada vidim je taj crveni lamborgini, a čujem samo kako ujednačeno, teško dišem. I dalje stojim tu ispred radnje i balavim, blenem, još dugo potom (ne znam koliko dugo).

„Potpišite ovde“, ona mi dodaje kasete i ne pogledavši me, ona odbija da prepozna pravog mene.