Zvezda nad prazninom

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

Vidi, rode, ja u stvari pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.“

Kroz baštu kafane, u laganom kasu, prođe crna kobila mrtvih očiju. Iz grozne crvene rupe na trbuhu visila su joj creva i vukla se po betonu… Nalik koncu na njegovoj košulji. Iza njih je ostajao modri trag, poput autostrade koja vodi u dno utrobe

Neko bi rekao da drug Samardžić baš voli Zapad, ali to nije bilo tako

To je ujedno i zadatak bezbednjaka.

Da zaprlja svoje ruke kako ostali drugovi to ne bi morali.

Nego na to kakav je osećaj dobiti nagradu sa imenom pesnika za čiju ste smrt lično odgovorni

Dodatno ga je užasavalo to što se o njemu, kao i o nekim drugim pevačima, u određenim krugovima govorilo da su pesnici i da su njihova stihoklepanja poezija.

To ga je strašno ljutilo.

Zna se šta je poezija.

Danas je najteže skloniti se od ljudi.“

A šta je večnost?“

„Zaustavljeno vreme.“

„Tačno. Tako da ispada da je vreme…“

„Večnost koja se kreće.“

Vreme prolazi, malo-pomalo, i sve laži koje smo izgovorili postaju istina.