Život u porodici

zdravim porodicama neprestano ima većih i manjih sukoba. Što više čovek pokušava da ih izbegava, oni postaju sve veći i više škode odnosu.

stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata),

četiri oslonca koji su važni za blagostanje porodice i koji deci pomažu da razviju zdrav osećaj sopstvene vrednosti: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost i odgovornost.

Škole su u istoj meri kao i porodice pogođene zaokupljenošću sobom, koja ne preza ni od sukoba i opštom nesigurnošću, a crkva u mnogim zemljama ima problema da svoje nesumnjivo pozitivne vrednosti prenese na takav način da ljudi osete da se one odnose na njih.

Neke veze počinju žestokom zaljubljenošću i velikom strašću, a druge, pak, uzajamnom simpatijom i kao zaštita od usamljenosti.

Autentičnost, dakle osobina da se bude nepatvoren i verodostojan, preduslov je za tri suštinska činioca saradnje u porodici:

• Za neposredan, topao kontakt između roditelja i između roditelja i dece.

Danas gotovo više i ne postoji društveni konsenzus o tome šta je ispravno, a šta pogrešno.

Deci nije potrebno „ne“ da bi iskusila svoje granice. Deci je potrebno „ne“ koje dolazi iz unutrašnjeg uverenja roditelja.

“ svaljujući pritom krivicu na dete. To ne znači samo povređivanje detetovog ličnog integriteta (stid i krivica su samodestruktivna osećanja s najtežim posledicama koja su nam poznata), već i ometanje njegovog procesa učenja, ako se ovo ponašanje često ponavlja. Deca uče tako što se igraju, odnosno preciznije rečeno: ljudi su se složili oko toga da detetov proces učenja i istraživanja nazivaju „igrom“. Ako se taj proces poveže s ličnom krivicom, detetu će biti teško da odatle uči, jer samo sebi izgleda glupo i nevešto.
U ovom primeru dečak je morao da pretrpi takoreći dva udarca: prvi o ivicu stola, a drugi od oca. Prvi udarac nije nimalo štetan za njegovo blagostanje i razvoj. On je skopčan s korisnim iskustvom za šta mu je telo već sposobno, a za šta nije. Drugi udarac, pak, nepovoljno utiče na lični odnos između oca i sina. Dok jedan ističe svoju nepogrešivost, drugome se predočava njegovo pogrešno ponašanje.
Ako se to događa među odraslima, onaj ko je bio izložen kritici ima mogućnost da protestuje, ili da se povuče iz veze. U odnosu s roditeljima deca, pak, uče da se pred svojim sveznajućim roditeljima osećaju sitnom, dok na samu sebe gledaju s visine.

Otac i sin sede za velikim, okruglim stolom kraj kauča u porodičnoj dnevnoj sobi. U jednom trenutku, sin sklizne ocu s krila i počinje da igra oko stola. U uzrastu je u kom još ne može sam da hoda, ali sto je upravo odgovarajuće visine da bi se držao za njegovu ivicu. To, međutim, znači da mu se glava sve vreme nalazi tačno iznad ivice stola. Nakon jednog i po kruga, događa se ono što je bilo neizbežno: noge mu popuštaju, brada udara o površinu stola, zubi udaraju o usne, počinje da krvari i da plače.
Otac je vidno nesiguran, ali odmah zapada u ulogu roditelja i uz osmeh kaže: „Eto, kad praviš takve gluposti. Sam si kriv“. A onda ponovo uzima sina u krilo i teši ga.

Da se otac izrazio autentično, bila bi moguća i ovakva reakcija:

„O, majku mu, žao mi je trebalo je bolje da pazim na tebe. Molim te, izvini.“

Ili prosto sa saosećanjem:

„Joj to boli jel’ da? A baš ti je dobro išlo.“

Nema sumnje da su oba iskaza prisutna u njegovoj svesti, ali on se ipak odlučuje za