Mefisto i Zlatokosa

Kad te žene uhvate pod svoje, tu ni Vojvoda Pakla ne pomaže.

Rane sam preboleo, poraz sam zaboravio. Nju ne mogu. Hteo sam dušu Njenu, mir mi je uzela. Hteo sam budućnost Njenu, večnost mi je uzela. Sve sam hteo, sve mi je uzela.

„To što ja jesam osvedočeni paranoik i što u svemu vidim zaveru, ne znači da mi oni ipak ne rade o glavi.“

Spečen od jeda još za života, već dobrano zloban i rđav, samo je gori bio kao mrtva duša. Mora da je za života bio neki političar. Oni jedini ni od čega ne prezaju.

Mnoge seni smiriše se konačno u prostranim odajama Pakla. Smrt je njihova ostarila, beše im suđeno i presuđeno. Sad su mogli da odahnu i da na miru otrpe kaznu. Red bez kraja se pomerio i oni što nekad behu na začelju, primakoše se dverima večnog konačišta.

ti je ovaj? – šaputala je baba za mnom, dok sam ulazio u sobu. U rukama je držala crkveni kalendar i bočicu sa svetom vodicom. Falilo je samo da krene da me prska

Mirno sam pošao svojim putem. Išlo mi je suviše glatko, sve se odvijalo po planu, a to ne valja.

Uvek sam gledao u njega kad sam mu se suprotstavljao.

Povlastice je kod Boga trebalo oprezno koristiti.

Ljubav je opasna – kazao je i zavrteo glavom.

– Ona stvara, novo rađa, a onome koji starim vlada – to novo ne treba. Zato smo stradali i uvek ćemo stradati. Nikada mi nismo bili kažnjeni zbog zla koje činimo; jednako ga i oni odozgo čine, kao i mi dobro. Ta crna i bela priča je za naivne. Sve se vrti oko stvaranja, tu je Otac stavio šapu i nikome ne dopušta da priđe