Putovanje s bivšim

– Ništa nije izgubljeno, sve se može naći ako se traži.

„Nije lako pokloniti nekome srce, ali je izvodljivo ako ti ta osoba pokloni svoje u istom trenutku, poput dva vojnika koja polažu oružje.“

– I nisam gruba. Ja sam… direktna. A to je baš ljupko.

Sve kao da se usporilo, stišalo, izbledelo, kao da je neko ugasio svet

ljubavi pravoj nikada ništa nije teklo glatko“?

Drago mi je što te vidim, Dilane.
Stegnem vilicu. – I meni, Teri.
Moja familija. Oni su kao nazeb koga nikako da se ratosiljaš, kao neka grozna pesma koju neprestano pevaš. Kako da ih se otresem?
I, što je sad mnogo važnije: kako da se otresem strica Terija?

Pogledam je iskosa. Na lice je navukla nov izraz, čudan usiljen osmeh. To je izraz za klijente – drago mi je što vidim koliko se razlikuje od onog zločestog smeška koji mi je uputila tren-dva pošto smo se upoznali.
– Večera! Može li večera? – pita je Teri.
Pretrnem. – Adi nije…
– Naravno – glatko odvrati Adi. Još malo povuče haljinu ka vratu. – Mogu da vam dovedem kuvara, ovde u kraju ima stvarno izuzetnih. Doneću vam spisak.
Gledam je kako odlazi. Više ne njiše kukovima. Očajnički je želim.
– Baš je slatka – dovikuje mi Teri. – Ali verujem da si ti još zaljubljen u onu plavušu iz Atlante.
Ponovo pretrnem kad Adi zastane na trenutak na vratima kuhinje, oslonivši se rukom o kameni zid. Teri je u svakom smislu van svih tokova – ta jakna nije u modi još od devedesetih, a Mišel iz Atlante nije aktuelna još od jesenjeg semestra treće godine, zaboga!
– Striče, otkud ti ovde?
– Načuo sam da si ti ipak rešio da dođeš na porodični odmor! – Ceri mi se. – Tri nedelje sunca i vina s mojim najdražim sinovcem? I to bez ostale bulumente? Kako to da propustim? Dođi, momče! Hajde da otvorimo flašu da proslavimo!
Dovučem se uz stepenice do terase. Na samom dnu leži bazen, voda mu se belasa, a vinogradi iza njega deluju nestvarno po jarkom suncu.
Teri me potapše po leđima. Kosa mu opada i sad ima još samo ćubu iznad čela i venac kose preko potiljka nalik frizuri kakvu su u srednjem veku nosili monasi.

pogled i vidim neki iznajmljen auto parkiran pod platanima ispred vile. Belo zurim u njega. Ne registrujem ništa. Da, vidim da su to kola, ali što je to uopšte važno? Ima li ičeg važnijeg od toga da ovog časa poljubim Adi?
– Očekuješ li nekog? – pita me ona.
I nehotice jeknem od očaja kad ona navuče haljinu, pa pokušam to da prikrijem glasno se nakašljavši.
– Uh, ne. – Preko volje pogledam u ona kola nastojeći da smirim dah. To je… – preseče me u stomaku, krv mi uzavri – ali ne, to nije moj otac. Prepoznajem jaknu prebačenu preko klupe pred kućom, koja gleda na fontane i dalje na dolinu. To je smeđa kožna Guči jakna koju moj stric Terens nosi već dvadeset dve godine, koliko imam, gotovo svakog dana.
– Jebote. – Ugasim motor i pritisnem čelo o volan.
– Šta je?
– Stric Teri.
– Stric ti je došao?
– Trebalo je da dođe. Pre one porodične svađe.
Ispravim se, zatvorim oči na trenutak, pa otvorim vrata kola.
– Dilane, momče! – zaori se s terase. – Već sam pomislio da si zbrisao! Oho, ko je ova prelepa mlada dama? Gde si nju našao?
Pa, to je upalilo. Ništa ne može da te ohladi kao moj stric Terens.
– Zdravo, Teri – umorno kažem. – Ovo je Adi. Radi u Vili Seriz.
– Dobar dan, gospodine – kaže Adi, mahnuvši Teriju. – Mogu li nešto da vam donesem?

trenutak, za trenutak kad Adi nazuje sandale i pođe ispred mene ka kolima zavodljivo vrteći kukovima.
Čikam svakog da vozi bolje od mene u ovakvim uslovima.
Adi zbaci haljinu s jednog ramena, pa s drugog. Rekao bih da su mi oči na putu otprilike dvadeset posto vremena i upravo sam se setio koliko sam vina popio za ručak, ali… o, ne, ponovo sam zaboravio na to jer je Adi sad spustila haljinu do struka i ja sam opčinjen prizorom njene mlečnobele kože. Bikini joj je tamnonarandžast, dva majušna trouglića, dve tanane vrpce vezane oko vrata, a oči su joj zločeste i raširene, usta otvorena dok se naglas smeje.
Grlo mi se skroz osušilo. U jednom trenutku poželim da Markus ovo može da vidi – kako jurim uskim francuskim putem dok mi sunce bije u oči, a devojka na sedištu do mene se svlači – ali ona mi onda dotakne nogu i skroz zaboravim na Markusa. Vozim krajnje opasno, ali ako ćemo iskreno, ovo bi bio najbolji mogući način da odeš s ovog sveta.
Dok stignemo do ulaza u Vilu Seriz, toliko sam napaljen da se sav tresem. Okrenem se ka Adi i pogledam je pravo u oči. Sijaju kao da me začikava, izaziva, ali u njima vidim i ranjivost. Bela koža joj se sva naježila od hladnog vazduha iz klima-uređaja; bradavice joj se ocrtavaju na tankoj tkanini bikinija. Ubrzano diše. Ne znam odakle da počnem. Njoj pogled padne na moje usne, a onda pogleda kroz prozor, kad se napolju nešto začuje.
Taman skupljam hrabrost da spustim ruku na njenu golu butinu, kad ona kaže: – Ono nisu Debina kola.
Zaustavim ruku iznad menjača, pa ispratim njen

zborani. Tate i dede i bogataši sa zgodnim devojkama koje im večito vise o ruci.
– Je li? – promucam. – Pa…
– Pa poslednja dva meseca samo radim svoj posao.
– Da. Naravno.
– I opijam se vinom koje gosti ostave. I sunčam se. I posmatram zvezde izvaljena na leđa kraj onog neviđenog prelivnog bazena.
Mislim da to znači da opet smem da pogledam u njene noge.
Posmatra me kako pogledom klizim niz nju i usna joj zaigra. – Da mi je znati kakve ti se misli motaju po glavi…
Srce mi brže zakuca. – Nisu… nisu prikladne da se o njima razgovara u javnosti.
– Nisu? – Izvije obrve, onaj osmeh se raširi, a meni nervoza malčice popusti. Pomeri se tako da mi bosim stopalom dodirne nogu – izula je sandale ispod stola. – Možda bismo mogli da potražimo neko privatnije mesto.
– Koliko nam treba da se vratimo do vile? – pitam, izgovorivši to znatno brže nego što sam hteo.
Gurne ključeve kola preko stola. – Pa, zavisi ko vozi.
– Kladim se u sto evra da ću stići tamo petnaest minuta brže nego ti ovamo.
Ona raširi oči. – Važi – kaže ona. – Ali upozoravam te, ne prezam od prljavih poteza.
Mašta mi podivlja. Izvadim slamčicu iz čaše i stučem ostatak soka u jednom gutljaju dok se Adi smeje. Sad znam čemu služi ovo prelepo selo: sagrađeno je pre više stotina godina upravo za ovaj