Slatka melanholija: Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju

Dom nije nikakvo mesto. Dom je tamo gde je predmet čežnje i ne osećate se dobro sve dok ne budete tamo

„Shvatam“, kaže im Suzan. „Ali vi imate ciljeve mrtvih ljudi. Samo mrtvi nikad ne doživljavaju stres, nikad ne pate, nikad se ne razočaraju zbog neuspeha.“

brodovi plove u mnoge luke, ali nijedan ne ide tamo gde život nije bolan“.

Sve što voliš jednog dana ćeš izgubiti. Ali ljubav će se na kraju vratiti u nekom drugom obliku.“

„Sve što voliš jednog dana ćeš izgubiti. Ali ljubav će se na kraju vratiti u nekom drugom obliku.“

Seme mora da bude iz kuće gde niko nikad nije umro, gde ne znaju za gubitak ili tugu. Žalosna majka, uzbuđena, kreće u potragu i kuca redom na vrata. Uskoro shvata pouku s kojom se Šeron susrela na predavanjima iz azijske filozofije: gubitak je deo života; nijedna kuća nije pošteđena toga.

Isuviše melanholije može prouzrokovati ono što je Aristotel nazvao bolesti crne žuči (melaina chole, po čemu je melanholija dobila ime).

U svom uticajnom eseju iz 1918. godine, Sigmund Frojd je odbacio melanholiju kao narcizam te se ona od tada izgubila u čeljustima psihopatologije.

Njegovo pitanje se temeljilo na starom verovanju da se ljudski organizam sastoji od četiri vrste telesne tečnosti, od kojih svaka odgovara različitom temperamentu: melanholiku (tužan), sangviniku (veseo), koleriku (agresivan) i flegmatiku (smiren). Smatralo se da odnos tih tečnosti u organizmu definiše karakter čoveka. Čuveni grčki lekar Hipokrat je verovao da savršenu osobu odlikuje idealan odnos četiri vrste tečnosti.

Pre dve hiljade godina, Aristotel se pitao zašto su veliki pesnici, filozofi, umetnici i političari često melanholični.